Nacionalni zakonski okvir i lokalne preporuke; značaj multisektorske saradnje, preporuke za povećanje bezbednosti u porodici kao I u našim lokalnim zajednicama, plan prevencije/zaštite ukoliko “živite” sa oružjem u porodici sa iskustvom nasilja.

 

O ovoj aktuelnoj temi i društvenom problemu, govoriće I predstavnice Odbora za ljudska prava Vranje /SOS telefona za žene koje će preneti i iskustva žena juga Srbije koje su učestvovale na radionicama. 

 

Na 6 tematskih multinacionalnih radionica “Nasilje u porodici i zloupotreba vatrenog oružja” 3 seoske sredine - Vrtogoš, Prekodolce, Lopardince, 3 u opštinama Vladičin Han, Bujanovac, grad Vranje, učestvovalo je 148 žena starosti 18 do 75 godina (Srpkinje, Romkinje, Albanke).

 

Šta kažu žene juga Srbije o tome da li nas malokalibarsko oružje prisutno u porodici štiti ili zastrašuje, prenosimo kroz odgovore na nekoliko pitanja:

Po mišljenju više od polovine učesnica radionica, legalizacije oružja do sada nisu bile toliko uspešne, nisu dovele do smanjenja rasprostranjenosti oružja na jugu Srbije uz pojedine konstatacije da se sada oružje još više nabavlja „na crno“. U Vladičinom Hanu i selo Lopardince (opština Bijanovac) skoro sve učesnice su mišljenja da je legalizacija delimično uspešna.

 

Večina žena (95%) je odgovorila da nemaju poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija u oblasti držanja i upotrebe vatrenog oružja. Manji broj učesnica naveo je da nisu u potpunosti izgubile poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija, i nadaju se promeni.

 

Na pitanje “Da li se osećate bezbedno u vašem gradu / zajednici gde živite?”, u tri lokalne zajednice: Vranje, selo Vrtogoš, Bujanovac više od 50% anketiranih učesnica radionice je izjavilo da se ne oseća bezbedno u mestu gde žive - “najmanje bezbedno se osećam sada”; “ u mnogim situacijama, pogotovo noću, na ulici se ne osećam sigurno”; “pogotovo noću u pojedinim delovima grada nisam bezbedna”.

 

“U kojim situacijama i pod kojim uslovima bi ste odobrili držanje oružja u kući?“ Na ovo pitanje većina žena I devojaka u svim lokalnim zajednicama gde su organizovane radionice, odgovorila je da ne bi odobrile držanje oružja u kući ni pod kojim uslovima. 

 

Manji broj učesnica su navele da bi odobrile držanje oružja za samoodbranu, ovlašćenim licima - policijskim službenicima ili vojnim licima kojima je posao da bezbedno rukuju oružjem, ako se oružje bezbedno čuva, za odbranu dece i u vreme ratnih stanja.  U odgovorima je naglašeno da je očuvanje bezbednosti posao nadležnih institucija, a ne pojedinaca u porodici I da bi institucije trebale da mnogo bolje rade svoj posao.

 

Na pitanje “Da li saznanje da u kući postoji oružje kod vas stvara osećaj veće bezbednosti ili osećaj ugroženosti?” u svim lokalnim zajednicama više od 50% žena (osim u Vladičinom Hanu gde su odgovori polovični) a, u Bujanovcu sve učesnice, su odgovorile da bi se osećale ugroženo i uplašeno, uvek na oprezu, oružje izaziva uznemirenost i strah u porodici, definitivno bi se osećale ugroženo i potpuno nesigurno. 

 

Manji broj učesnica ankete je odgovorio da bi oružje u porodici bio znak veće bezbednosti u zavisnosti od situacije i od toga koja osoba u kući poseduje oružje i da li ga koristi samo za zaštitu; da se odbrani porodica. U selu Lopardince manji broj žena je istakao da njihovi muževi i sinovi imaju oružje u kući jer je lov vrlo rasprostranjen hobi, ali da one to oružje ne primećuju, navode da čak i zaborave da oružje postoji u njihovom domu, ali da se to čuva na bezbednom mestu i po svim zakonskim propisima.

 

SOS telefon za žene Vranje je kontinuirana podrška ženama I devojkama sa iskustvom porodično-partnerskog nasilja, za žene je besplatno dostupan radnim danima od 10 do 16 časova.

 

Za prvih 5 meseci 2025. godine, (januar – maj), primile smo 265 poziva. SOS telefon je kontaktirala 41 žena, a 35 žena su kroz podržavajući razgovor dobile pravne informacije u vezi porodičnog nasilja. 

Njih 41 žena i psihosocijalnu podršku. U toku SOS razgovora, 2 žene su same u prijavi problema navele da suprug ima oružje (pištolj).

Karakteristično je da žene, na SOS razgovoru ne definišu oružje kao direktnu pretnju po njihovu i bezbednost porodice u toku prijave rodnog nasilja, ukoliko + suprug/partner ili neko drugi ko vrši nasilje nisu direktno pretili oružjem. Na pitanje SOS konsultantkinje da li vršilac rodnog nasilja ima

pištolj ili drugo oružje, ushićeno odgovaraju “jaoooo...ja sam na to zaboravila...zaboravila sam da ima pištolj”.

 

Ili, kada konsultantkinja SOS telefona pita i skrene pažnju na ovu opasnost, žene komentarišu “od toliko problema sa mužem, totalno zaboravim na pištolj/lovačku pušku. Nije nam direktno pretio oružjem, ali redovno čisti, održava pušku i voli sa drugarima da priča o oružju”.

 

Ovakve reakcije žena sa problemom porodično-partnerskog nasilja potvrđuju da se u lokalnim zajednicama malo radi na prevenciji, informisanju , malo se poklanja pažnja ovoj opasnosti, skoro i niko preventivno ne govori o ovoj temi i ne evidentira kao eventualnu opasnost.

 

Podaci koje prikupljaju Ženske organizacije, uglavnom iz novinskih izveštaja i vesti, upozoravaju celo društvo. Za pet meseci ove 2025. godine, u Srbiji je ubijeno 9 žena. Svakih 15 dana gasi se život jedne žene u kontekstu rodnog nasilja!

 

U 2024. godini u Srbiji je ubijeno 17 žena, od kojih je 5 žena ubijeno vatrenim oružjem.

 

U periodu od 14 godina je više od 430 ubijenih žena i devojčica. U 125 slučajeva (31%) ubistva su učinjena vatrenim oružjem, pištoljem ili puškom, u 4 slučaja (1%) bombom.