Lokalne vesti - Ponedeljak 06.01.2020 - 10:29
U Beogradu je, posle kraće bolesti, preminuo pesnik i pripovedač Simon Simonović, sin čuvenog hroničara Vranja, Riste Simonovića Gočobana.
Vranje ostavilo trajni pečat u njemu FOTO: Printscreen
Simon Simonović, pesnik, pripovedač, knjževni urednik i esejista, rođen je 1946. godine u Vranju, u kome je završio gminaziju, a Pravni fakultet u Beogradu, 1968. godine.
Bio je urednik u Domu omladine Beograda, u „Nolitu“, i u „Radu“.
Bio je urednik u Izdavačkoj kući „Tanesi“, uređivao je Književnu reč, Delo i NIN-ov Književni glasnik.
Objavio je knjige pesama: Priboj, Gradski život, Uputstva za prevrat, Izjave, Majčino mleko, Snovi na okupu, Nesanice, Iz okruženja, Ljubavne i junačke, Pedeset dve objave, Tursko groblje, Niz vodu.
Knjige izabranih pesama: Pesme, Sneruke, Svakodnevni prizori, Konačna verzija, Uoči glavnog pretresa.
Knjige proze: Koske, Tajka, Hoću-neću, Razno i knjige eseja: Onaj Dis u meni i I tako...
Priredio je knjige dr Lazara Markovića Srbi i Hrvati, Branka Radičevića Najlepše pesme, Edgara Alana Poa Gavran.
Jedan je od četvoro priređivača knjige njegovog oca Riste M. Simonovića Gočobana, Društvena istorije Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka.
Smatrao je da je rodno Vranje na njega ostavilo trajni pečat u životu i stvaralaštvu.
– Knjigu „I tako…“ počeo sam poglavljem Povratak u Vranje, koje završavam kratkim tekstom Šaprance, o groblju na zapadnom kraju grada.
U jednom martovskom danu, prevalio sam sedamsto kilometara da zapalim dve sveće na grobu, žurio sam da me, posle deset godina, prepoznaju otac i majka.
Čitava gora od grobova, obratio mi se Bora Stanković.
Vraćajući se u Beograd, na benzinskoj stanici, nešto posle ponoći, čuo sam očev glas: „Jesi li u životu, sine Simone?“ „Jesam, oče, ali, bogme u rđavu!“
Duboke su moje pobude kad je u pitanju Vranje.
Prozni zapis o Vranju završio sam s dva stiha iz jedne moje pesme.
Vranje je (bio) moj život i (biće) moja smrt. Tamo (daleko) dugo ne odlazim, kao da živim oštećen, iako mi se učinilo da sam sa sobom poneo sve što mi je potrebno.
Što se tiče pečata, zauvek me je obeležio otac. Vreme je da mu to kažem glasno.
Čuće me, iako ni Šaprance nije ono što je nekad bilo – ispričao je Simon Simonović za dnevni list
Danas.
OK Radio
Vrati se na kategoriju Lokalne vesti
