U fokusu svih aktivnosti je prevencija zloupotrebe malokalibarskog oružja i rodno nasilje u  porodično/partnerskim odnosima. 

 

FEMICID I VATRENO ORUŽJE 

 

Podaci koje prikupljaju Ženske organizacije, uglavnom iz novinskih izveštaja I vesti, upozoravaju celo  društvo. Za pet meseci ove 2025. godine, u Srbiji je ubijeno 9 žena. Svakih 15 dana gasi se život jedne  žene u kontekstu rodnog nasilja! 

 

U 2024. godini u Srbiji je ubijeno 17 žena, od kojih je 5 žena ubijeno vatrenim oružjem.  U periodu od 14 godina je više od 430 ubijenih žena i devojčica. U 125 slučajeva (31%) ubistva su  učinjena vatrenim oružjem, pištoljem ili puškom, u 4 slučaja (1%) bombom. 

 

Po podacima istraživanja koje je realizovao za potrebe projekta saradnik Filip Stojanović iz Centra za  bezbednosne inovacije, Fakulteta bezbednosti - Univerzitet u Beogradu, Srbija ima jednu od najviših  stopa femicida u regionu. Stopa femicida (ubistava žena od partnera/porodice) u Srbiji iznosila je oko  0,7 na 100.000 žena (2021), što je više nego u većini susednih zemalja i znatno iznad npr. Danske (0,5). 

 

Najveći problem jeste sistematski propust u rešavanju problema, nepoverenje u institucije i  neujednačena primena zakonskih normi. Drugim rečima, problem nije samo u “lošim pojedincima”  nasilnicima, već i u sistemskom propustu da se ti pojedinci na vreme zaustave.

 

Ove praznine ogledaju se u: nedovoljnoj koordinaciji službi (iako zakonski predviđenoj), povremenom  prebacivanju odgovornosti među institucijama, nedostatku specijalizovane obuke o rodno  zasnovanom nasilju za policajce, tužioce i sudije, (posebno je naglašen ovaj nedostatak u Pčinjskom  okrugu), kao i u društvenoj klimi koja često okrivljuje žrtvu umesto počinioca (“zašto nije ranije 

otišla?”, “zašto je trpela?” i sl.). 

 

Srbija kontinuirano ima visok broj femicida godišnje (20–30 slučajeva), bez jasnog trenda opadanja. U  Srbiji je kombinacija faktora – velika količina oružja, snažne patrijarhalne norme i varijabilna primena  zakona – dovela do toga da stopa femicida bude među najvišima u Evropi. 

 

RASPROSTRANJENOSTI VATRENOG ORUŽJA I NEUJEDNAČENE PRIMENE ZAKONA NA POJAVU FEMICIDA 

 

Procenjuje se da preko 75% od oko 875 miliona komada lakog naoružanja globalno poseduju privatna  lica. Ratno nasleđe na Balkanu ostavilo je za sobom ogromnu količinu vatrenog oružja u posedu  građana, što je posebno izraženo u Republici Srbiji koja je među vodećim evropskim državama po  broju komada oružja po glavi stanovnika - delom zbog ratova 1990-ih, delom zbog kulturoloških  obrazaca koji promovišu posedovanje oružja.

 

Prema podacima MUP-a, dobijeni za potrebe ovog projekta na osnovu Informacija od javnog značaja,  do kraja 2024. godine u Srbiji je registrovano čak 555.708 komada oružja kategorije B, što uključuje  vatreno oružje kratke cevi poput pištolja i revolvera – tip oružja koji se najčešće koristi u porodičnom  nasilju i femicidu. 

 

Uz registrovano, dodatni bezbednosni izazov čini ogroman broj komada oružja u ilegalnom posedu.  Procene variraju, ali MUP i međunarodni akteri saglasni su da se između 200.000 i 900.000 komada 

vatrenog oružja nalazi izvan bilo kakve institucionalne kontrole. Iako je 200.000 do 220.000 najčešće  citirani okvir, gornje granice ukazuju na to da bi se u nelegalnim tokovima mogla nalaziti količina koja  višestruko premašuje legalno prijavljeno oružje. U poređenju s populacijom Srbije, to znači da gotovo  svaki deseti punoletni građanin potencijalno poseduje vatreno oružje – registrovano ili 

neregistrovano. 

 

U Vranju je, po podacima MUP-a registrovano 4 678 komada oružja u posedu fizičkih lica, u  Vladičinom Hanu 2 224, a u Bujanovcu 2 947. Ukupno, samo u ove tri opštine Pčinjskog okruga legalno  se nalazi gotovo 10.000 komada oružja u privatnim rukama. Ova koncentracija naoružanosti postaje  naročito zabrinjavajuća u svetlu visokog stepena porodičnog nasilja i izraženog nepoverenja žena u  institucionalnu zaštitu, koju potvrdjuju same žene sa iskustvom nasilja.

 

AKCIJE RAZORUŽANJA I NJIHOVE OGRANIČENOSTI 

 

Tokom proteklih dvadeset godina država je sprovodila povremene akcije razoružanja, najčešće u vidu  dobrovoljne predaje oružja bez krivičnih posledica, a ponekad i kroz represivne kontrole. 

 

Najmasovnija među njima bila je Akcija “Sablja” 2003. godine, tokom koje je prikupljeno 82.769  komada oružja i više od 2,2 miliona komada municije. Iako je ova operacija bila odgovor na atentat na  premijera Đinđića, rezultati su pokazali da država ima kapacitet da u kratkom roku prikupi ogromne  količine naoružanja, kada postoji politička volja i operativna spremnost. 

 

Sličan odziv zabeležen je i nakon masovnih ubistava u maju 2023., kada je ponovo pokrenuta  kampanja razoružanja: građani su u svega nekoliko meseci predali 82.398 komada oružja i više od 4,2  miliona metaka , što je količinski gotovo jednako rezultatima iz 2003. godine. Ovi talasi predaje  ukazuju na potencijal za promenu, ali i na činjenicu da je oružje i dalje masovno prisutno i dostupno u  domaćinstvima.  

 

Ipak, između tih “talasa”, odziv građana bio je veoma nizak – na primer, tokom 2020. godine predato  je svega 147 komada oružja, što govori o neefikasnosti kampanja kada nisu uparene sa snažnim  motivacionim ili represivnim mehanizmima. 

 

Navedene brojke svedoče o cikličnosti i ad-hoc karakteru politike razoružanja u Srbiji. Umesto  sistemskog pristupa koji bi uključivao kontinuiranu proveru posedovanja oružja, naročito kod rizičnih  grupa (npr. osoba prijavljenih za porodično nasilje), država se oslanja na povremene akcije najčešće  inicirane kriznim događajima – atentatima ili masovnim ubistvima. 

 

Odsustvo strategije za kontrolu malog i lakog oružja unutar domaćinstava posebno pogađa žene.  Analize slučajeva femicida pokazuju da je oružje često bilo prisutno i poznato žrtvi i zajednici, ali nije  bilo oduzeto, ili je bilo u nelegalnom posedu. U tom svetlu, institucionalna pasivnost po pitanju  posedovanja oružja direktno se reflektuje na bezbednost žena u privatnoj sferi. 

 

Šta kažu žene juga Srbije o tome da li nas malokalibarsko oružje prisutno u porodici štiti ili  zastrašuje, prenosimo kroz odgovore na nekoliko pitanja sa radionica:  Na 6 tematskih multinacionalnih radionica “Nasilje u porodici i zloupotreba vatrenog oružja” 3 seoske  sredine - Vrtogoš, Prekodolce, Lopardince, 3 u opštinama Vladičin Han, Bujanovac, grad Vranje,  učestvovalo je 150 žena starosti 18 do 75 godina (Srpkinje, Romkinje, Albanke). 

 

- Po mišljenju više od polovine učesnica radionica, legalizacije oružja do sada nisu bile toliko  uspešne, nisu dovele do smanjenja rasprostranjenosti oružja na jugu Srbije uz pojedine konstatacije  da se sada oružje još više nabavlja „na crno“. U Vladičinom Hanu i selo Lopardince (opština Bijanovac)  skoro sve učesnice su mišljenja da je legalizacija delimično uspešna. 

 

- Večina žena (95%) je odgovorila da nemaju poverenje u rad lokalnih i nacionalnih   institucija u oblasti držanja i upotrebe vatrenog oružja. Manji broj učesnica naveo je da nisu u  potpunosti izgubile poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija, i nadaju se promeni. 

 

- Na pitanje “Da li se osećate bezbedno u vašem gradu / zajednici gde živite?”, u tri lokalne   zajednice: Vranje, selo Vrtogoš, Bujanovac više od 50% anketiranih učesnica radionice je izjavilo da se  ne oseća bezbedno u mestu gde žive - “najmanje bezbedno se osećam sada”; “ u mnogim situacijama,  pogotovo noću, na ulici se ne osećam sigurno”; “pogotovo noću u pojedinim delovima grada nisam  bezbedna”. 

 

- “U kojim situacijama i pod kojim uslovima bi ste odobrili držanje oružja u kući?“ Na ovo   pitanje većina žena I devojaka u svim lokalnim zajednicama gde su organizovane radionice, odgovorila  je da ne bi odobrile držanje oružja u kući ni pod kojim uslovima. Manji broj učesnica su navele da bi  odobrile držanje oružja za samoodbranu, ovlašćenim licima - policijskim službenicima ili vojnim licima kojima je posao da bezbedno rukuju oružjem, ako se oružje bezbedno čuva, za odbranu dece i u  vreme ratnih stanja. U odgovorima je naglašeno da je očuvanje bezbednosti posao nadležnih  institucija, a ne pojedinaca u porodici I da bi institucije trebale da mnogo bolje rade svoj posao. 

 

- Na pitanje “Da li saznanje da u kući postoji oružje kod vas stvara osećaj veće bezbednosti ili   osećaj ugroženosti?” u svim lokalnim zajednicama više od 50% žena (osim u Vladičinom Hanu gde su  odgovori polovični) a, u Bujanovcu sve učesnice, su odgovorile da bi se osećale ugroženo i uplašeno,  uvek na oprezu, oružje izaziva uznemirenost i strah u porodici, definitivno bi se osećale ugroženo i potpuno nesigurno. Manji broj učesnica ankete je odgovorio da bi oružje u porodici bio znak veće  bezbednosti u zavisnosti od situacije i od toga koja osoba u kući poseduje oružje i da li ga koristi samo  za zaštitu; da se odbrani porodica. U selu Lopardince manji broj žena je istakao da  njihovi muževi i  sinovi imaju oružje u kući jer je lov vrlo rasprostranjen hobi, ali da one to oružje ne primećuju, navode  da čak i zaborave da oružje postoji u njihovom domu, ali da se to čuva na bezbednom mestu i po svim  zakonskim propisima. 

 

SOS telefon za žene Vranje je kontinuirana podrška ženama I devojkama sa iskustvom porodično partnerskog nasilja, za žene je besplatno dostupan radnim danima od 10 do 16 časova.  

 

Za prvih 5 meseci 2025. godine, (januar – maj), primile smo 265 poziva. SOS telefon je kontaktirala 41  žena, a 35 žena su kroz podržavajući razgovor dobile pravne informacije u vezi porodičnog nasilja. Njih  41 žena i psihosocijalnu podršku.

 

U toku SOS razgovora, 2 žene su same u prijavi problema navele da suprug ima oružje (pištolj).  Karakteristično je da žene, na SOS razgovoru ne definišu oružje kao direktnu pretnju po njihovu i  bezbednost porodice u toku prijave rodnog nasilja, ukoliko suprug/partner ili neko drugi ko vrši nasilje  nisu direktno pretili oružjem. Na pitanje SOS konsultantkinje da li vršilac rodnog nasilja ima pištolj ili  drugo oružje, ushićeno odgovaraju “jaoooo…ja sam na to zaboravila…zaboravila sam da ima pištolj”.  Ili, kada konsultantkinja SOS telefona pita i skrene pažnju na ovu opasnost, žene komentarišu  “od  toliko problema sa mužem, totalno zaboravim na pištolj/lovačku pušku. Nije nam direktno pretio  oružjem, ali redovno čisti, održava pušku i voli sa drugarima da priča o oružju”.  

 

Ovakve reakcije žena sa problemom porodično-partnerskog nasilja potvrđuju da se u lokalnim  zajednicama malo radi na prevenciji, informisanju , malo se poklanja pažnja ovoj opasnosti, skoro i  niko preventivno ne govori o ovoj temi i ne evidentira kao eventualnu opasnost. 

 

ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA VRANJE  

Program za žene: SOS telefon za žene