Ponedeljak u Kosovskoj Mitrovici, u toku je poslednji dan novinarskog treninga za mlade novinare iz redakcije Kossev. Koleginica Senka Vlatković Odavić i ja u poslednja četiri dana kolegama prenosimo iskustva i objašnjavamo tehnike istraživačkog novinarstva. Dan počinje diskusijom o tome kako je u toku “dan D” na čemu mladići i devojke iz Mitrovice insistiraju, a ja u glavi odbacujem mogućnost najgoreg scenarija, pripisujući njihove najave dugogodišnjem strahu u kojem žive i propagandi kojoj su izloženi sa svih strana.

 

Brzo ću shvatiti da možda to i nije samo njihov strah već realna mogućnost, a umesto na putu za Beograd, Senka i ja našle smo se u sred jednog od najnapetijih incidenata na Severu Kosova od barikada 2011 godine.

 

Od uspavane atmosfere do šok bombi

 

Jutarnje vesti su bile jasne, direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću nije dozvoljen ulazak na Kosovo, a mediji su preneli njegovu izjavu “da nijedan albanski sin neće moći da ga spreči da uđe”.

 

Da li je stigao, zašto su mu prištinske vlasti zabranile ulazak na Kosovo, šta je obazloženje – tražimo odgovore, a ova pitanja koja su deo treninga mladih novinara uživo kako dan odmiče prerastaju u najvažnija pitanja za celu javnost Srbije. Dok tenzija raste jasnih odgovora nema, ni u Beogradu ni u Prištini.

 

Marko Đurić trebalo je da prisustvuje okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu.

 

Ispred Mitrovačkog dvora gde treba da se održi okrugli sto je nekoliko desetina Srba. Pitali smo šta rade tu, a odgovor je bio – “ako dođe ROSU da se borimo, da ih sprečimo”.

 

U sali je sve spremno za dolazak delegacije iz Srbije još u 12.44, učesnici panela u miru čekaju početak - čekali su ga puna četiri sata kada sa tri prsta, uzdignuta iznad glave, Marko Đurić i Nikola Selaković, savetnik Predsednika Srbije ulaze u salu. Na pitanje kako su i pored zabrane ušli na Kosovo, ne dobijamo odgovor.

 

Okrugli sto počinje, a sve ima karakteristike jednog nezanimljivog događaja gde se u gotovo uspavljujućoj atmosferi ređaju govori i pomalo dosadne floskule.

 

Pred kraj uvodnih govora počinje čudno komešanje nekolicine ljudi među kojima je bio i zamenik kosovskog ministra policije Milan Radojević. Gledao je u telefon, došaptavao se sa nekim ljudima, dolazio do stola pa se vraćao do vrata.

 

Samo nekoliko minuta kasnije u salu upada grupa Srba. Najpre kroz zube, a potom sve glasnije i glasnije do ivice vikanja čuje se: “Novinari, napolje svi! Novinari napolje! Odmah!”. Pojedine kolege su zbunjene.

 

“Ajde bre svi napolje”, naređuju nam prvo oštro a potom i uz psovke, kao da smo pešadija a oni komanduju.

 

Nije jednostavno odlučiti u tom trenutku šta učiniti -  da li me sklanjaju sa mesta događaja ili su zaista zabrinuti za bezbednost novinara, nejasno je.

 

“Žene napred!”

 

Ispred sale kreće histerično dirigovanje.

 

“Evo ih! Novinari napred! Snimajte! Dajte novinarke! Žene napred!”

 

Tek tada shvatam da guraju napred novinare, a pre svega novinarke, kao živi štit između više desetina okupljenih Srba i do zuba naoružanih pripadnika jedinica ROSU, koji su opkoljavali Dom sa svih strana.

 

Masa se kreće levo, desno, svi pokušavaju da snime događaje oko sebe, a maskirani pripadnici ROSU-a sve su bliže, sa dugim cevima.

 

“Novinarska formacija” se brzo raspada. Tek kasnije saznajem da je Senka krenula na drugu stranu - bukvalno je izgurana ka reportažnim kolima gde se našla pred dugim cevima desetak maskiranih specijalaca.

 

Meni se čini da ako se pomerim ka zidu zgrade mogu najbolje da vidim sve oko sebe. Međutim, nakon nekoliko sekundi, a u pitanju su bile sekunde, pogledam levo, vidim pripadnike ROSU-a koji oprezno ali brzo idu ka meni. Pogledam desno, tamo je velika grupa “srpskih momaka”.

 

Krupan čovek u civilu očito shvata moju zatečenost, povlači me napred, dalje od zida, između automobila. Kreće koškanje pripadnika ROSU i okupljenih grupa Srba.  

 

Cevi pušaka uperene su u sve koji se pomeraju pa i u novinare. U sveopštem haosu jasno je da više niko ne može da kontroliše situaciju, ni ROSU ni okupljeni Srbi.

 

Ko je čovek sa jaknom preko glave

 

Specijalci ulaze u Dvor i nekoliko trenutaka kasnije izvode nekoga sa jaknom preko glave. Potpuno savijenog sa glavom ka asfaltu i prebačenom jaknom preko glave, vode ka oklopnom vozilu. Čujem novi talas zaglušujuće vike. Nisam sigurna da je Marko Đurić. Vidim lakovane cipele i farmerke, vidim da je visok čovek iako su ga oborili, ali nisam sto posto sigurna.

 

Ovoga puta sami novinari kreću za pripadnicima ROSU. Tražimo odgovor ko je uhapšen. Kolege sa Kosova dovikuju pitanje i na albanskom.

 

“Da li je to Marko Đurić? Ko je uhapšen?”

 

Besno i pobedonosno, sa puno mržnje, na albanskom nešto odgovara pripadnik ROSU i pominje ime Marka Đurića, očito potvrđuje da su ga uhapsili. Kolege koje su ga razumele mi potvrđuju. Potvrđuje nam i gradonačelnik severne Mitrovice Goran Rakić, koji se zatekao pored vozila u koja su već ubacili Marka Đurića.  

 

Zgrožene smo, iskreno i ljudski

 

Specijalne jedinice Kosova po drugi put ispaljuju suzavac i postaje nemoguće raditi u tim uslovima. Kroz maglu vidim dvojicu pripadnika KFOR- a u uniformama, koji u sveopštem haosu izgledaju kao da se šetaju, i naravno, snimaju. Prilazi im Srbin, nešto viče, jedan se hvata za pištolj. Sa svih strana je haos.

 

Sa Tanjom Lazarević iz Kosseva utrčavam u autobus koji se tu zatekao. Ljudi mi sipaju vodu u ruke, ispiram oči, stavljam šal preko nosa, i gledamo kuda dalje. Nigde nismo sigurni u tom trenutku. Kroz glavu mi sve vreme prolazi da će neko zapucati iz straha i panike.

 

Senku pronalazim tek u kancelariji gde je trebalo da držimo kurs. Gledamo snimke na TV kanalima pokušavamo da rekonstruišemo šta se desilo.

 

Gledamo kako Marka Đurića vode ulicama Prištine dok “okupljen narod” i policajci dovikuju i aplaudiraju. Zgrožene smo, iskreno i ljudski.

 

Kako vreme prolazi, a mi o dešavanjima razgovaramo već ne znam koji put, jedini zaključak je da su pojedinci građanima Mitrovice ozbiljno ugrozili živote.

 

Svi se isto pitamo – čemu sve što se desilo, sa kojim ciljem, u čijem interesu. Razumni smo. Moglo je sve da bude sprečeno. Mogao je za jedan dan da se pomeri okrugli sto i da se organizuje debata u normalnim uslovima. Hapšenje Đurića specijalci  Kosova nisu morali da izvedu uz šok bombe, borbena vozila, naoružani do zuba. Neko je baš ovo hteo.

 

Na kraju večeri smo sigurni u jedno: svi smo bili samo kulise u rijalitiju koji se na severu Kosova odvija već godinama, sa kojim ovi građani žive dve decenije. Juče je samo sve bilo ogoljeno. Danas smo sigurni u to. Dalibor Jevtić iz Srpske liste, inače zamenik kosovskog premijera Ramuša Haradinaja koji je morao juče takođe da zna šta može da se desi, danas odgovarajući na pitanja novinara Insajdera  u Beogradu bez grča na licu, kao da nema nikakvu ličnu odgovornost, kaže “pitajte svoju koleginicu Senku kako je prošla i kako su se pripadnici ROSU odnosili prema novinarima”.

 

Odgovor je da su u Mitrovici juče građanima ugroženi životi, a za to su odgovorni predstavnici i Beograda i Prištine i Severne Mitrovice. 

 

 

Irena Stević