Čelično načelo Zapada da se nove etničke podele moraju izbeći po svaku cenu više se ne primenjuje. Predsednici Kosova i Srbije su, prema svim raspoloživim informacijama, postigli „dogovor“: Kosovo će predati Srbiji područje severno od Mitrovice s većinskim srpskim stanovništvom, dok će područja s većinskim albanskim stanovništvom na jugu Srbije u Preševskoj dolini biti predata Kosovu, piše DW. 

 

Lobisti su dobro obavili svoj posao. Iako je plan u početku izazvao otpor na više strana, a posebno u redovima njihovih naroda, čini se da se on sada uspešno realizuje i privodi kraju. To bi Srbiji donelo status kandidata za članstvo u EU, a Kosovo bi bilo priznato i dobilo mesto u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

 

 

Korekcije granica otvorile bi Pandorinu kutiju.

 

Dvojica mojih bivših kolega, Pedi Ešdaun i Karl Bilt – nekadašnji visoki predstavnici u BiH - zajedno sa mnom su u avgustu 2018. poslali „otvoreno pismo“ ministarki spoljnih poslova EU Federiki Mogerini i upozorili da se Pandorina kutija teritorijalne razmene ne sme otvarati. I to zato što to ide na ruku separatističko-nacionalističkim snagama, ne samo u regionu – a posebno u Bosni i Hercegovini – već i u mnogim drugim zemljama. To bi otvorilo put još većim poremećajima koji se retko završavaju bez rata. 

 

Ne radi se samo o snu o Velikoj Srbiji koji je doveo do rata početkom devedesetih godina prošlog veka, već i o – kao što sam saznao u januaru ove godine u razgovoru sa albanskim premijerom Edijem Ramom – mogućem ujedinjenju Albanije i Kosova, ideji koja nikada nije u potpunosti odbačena. On mi je u razgovoru rekao da veoma ceni nepokolebljivost Angele Merkel i stav nemačke politike prema promeni granica, ali i da se plaši da bi krajnje oslobađanje Kosova iz okova Srbije moglo da potraje predugo ili bi moglo da se ne desi nikada i da zato u spajanju Kosova i Albanije vidi konkretnu opciju. 

 

Veoma iznenađuje da političari Evropske unije u Briselu, koji strogo odbacuju politiku promene granica po etničkom principu, danas ne vide ovu opasnost i smatraju da su takva rešenja moguća. Koji su razlozi doveli do toga?

 

 

Nova politika velikih sila na Balkanu?

 

Na ovom mestu u igru očigledno ulaze Sjedinjene Američke Države. Predsednik Tramp i sam želi da se povuče iz kriznog regiona Balkana i pristao je na pregovore o razmeni teritorije između Srbije i Kosova. Ovo je potpuni preokret dosadašnje politike SAD i predsednik Tramp je to ove godine potkrepio sa dva pisma poslata predsednicima Kosova i Srbije. 

 

Tu se postavlja pitanje: kakve su Trampove namere i šta je njegov cilj? Postoje spekulacije da on sledi „dogovor“ sa Putinom o podeli uticaja na Balkanu između dve velike sile, Rusije i SAD. Prema formuli: Kosovo ide u NATO, a Srbija ostaje pod uticajem Rusije, zajedno sa jasnim odbacivanjem članstva u Alijansi. Na taj način on destabilizuje region, posebno Bosnu i Hercegovinu, jer tamo ton diktira politički lider iz Republike Srpske, sada predsednik Predsedništva BiH Milorad Dodik. On već godinama govori da ulazak BiH u NATO dolazi u obzir samo pod uslovom da Srbija učini takav korak. I tu Tramp čini ustupak Rusiji, čiji uticaj u regionu nesmetano raste. 

 

Postoje i spekulacije, posebno prisutne u krugovima NATO, da Tramp želi da obe zemlje, i Kosovo i Srbiju, vidi u NATO, ali i da želi da ograniči ruski uticaj na Balkanu. To bi eventualno moglo da bude objašnjenje za promenjenu poziciju EU.

 

 

Ko će pokupiti krhotine?

 

Uverljivo i logično je samo to da Srbiji i Kosovu, bez američke podrške, ne bi mogla da prođe ova neprihvatljiva razmena teritorije. S obzirom na visoki stepen nepredvidljivosti američkog predsednika, teško je predvideti koja od te dve spekulacije će se pokazati kao tačna. Sigurno je da bi i jedna i druga opcija imale ogromne posledice po Balkan. 

 

Šta će se desiti nakon toga? Moto ovogodišnje Bezbednosne konferencije u Minhenu glasio je: „Ko će pokupiti krhotine?“ Kada jednom povučete granice po etničkim linijama, kako možete da sprečite da Sandžak pripadne Bosni i Hercegovini, a Republika Srpska Srbiji? I šta će onda biti sa Severnom Makedonijom, koja je upravo rešila spor sa Grčkom i koja bi se, nakon novog povlačenja granica po etničkoj liniji, našla pred novim problemom: šta ako Albanci u Severnoj Makedoniji izraze želju da žive u etnički čistoj državi? 

 

I Rumunija, zemlja koja danas predsedava Evropskoj uniji, s tim modelom bi imala velike probleme. Isto kao i Grčka. A Španija ih ima već odavno – sa Katalonijom. Pri tom skoro da niko ne razmišlja o ljudskim pravima, osnovnim pravima čoveka, pravima manjina i apsolutno neophodnoj pravnoj državi – a sve bi to moralo da vlada unutar svih tih zemalja; kao i o međunarodnom pravu, koje bi moralo da se poštuje u spoljno-političkim odnosima. 

 

Preostaje mi samo da apelujem na Savet Evropske unije i Evropsku komisiju da prizovu evropske vrednosti i da se prisete sistema vrednosti na kojem EU počiva. Ako se to ne dogodi, onda ne bi trebalo da nas čuditi kada, zbog pogrešnih političkih odluka, ponovo budemo suočeni s talasima izbeglica i mukama gladnih i siromašnih.

 

I da se još jednom vratim sloganu ovogodišnje Konferencije o bezbednosti u Minhenu: „U slučaju pogrešnog razvoja događaja, krhotine u Evropi neće pokupiti zemlje koje crtaju nove granice, već Evropska unija!“