Dragana Disića (51), rodom iz planinskog sela Sekirje kod Vranja, nije zanimala škola, a ni sitna poljoprivreda od koje se preživljavalo teškom mukom.
Disić
Otac Mile i majka Mira mukotrpnim težačkim radom jedva su uspevali da svoju porodicu spasu gladi i boleština.
Dragan je to posmatrao, pomagao ocu i razmišljao kako da pobegne od sudbine siromašnog planinca.
- Otac je bio harmonikaš, poznat u čitavoj Poljanici. Nema te svadbe i veselja na kojem nije svirao.
Vodio je i mene, imao sam sluha, pa sam počeo da sviram. Svi su govorili: "Mile je dobio naslednika harmonikaša."
Završio sam osnovnu školu, svirao harmoniku i čuvao stoku. Sve dok jednog dana nisam rešio da promenim život, a da bih u tome uspeo morao sam da odem od kuće – priča Dragan.
Otišao je od kuće sa 17 godina, ne javivši se roditeljima. Pronašao je neke svoje rođake u Vojvodini i počeo da radi kao građevinski radnik.
Nije bilo lako, ali su dnevnice bile visoke i počeo je da štedi. O povratku u selo nije razmišljao i tako je bilo sve do odlaska na odsluženje vojnog roka.
- Kad sam se vratio iz vojske rekao sam ocu da neću ostati na selu. Izvadio je harmoniku, odsvirao "Moj brate u tuđini" od Mehe Puzića, izljubio me i kratko rekao: "Neka te Bog čuva, svako sa svojom srećom, pa i ti!"
Radio sam opet kao građevinac po Srbiji, a onda 1984. godine rešio da odem u inostranstvo. Imao sam rođake u Švajcarskoj i to je bila moja obećana zemlja – navodi Dragan.
- U Švajcarskoj se skrasio u gradu Kisnaht am Rigi. Tamo sam sreo zemljaka iz Sekirja, Blagoja Kesera. Držao je kafanu i puno mi je pomogao da se snađem i nađem posao.
Zaposlio sam se kao građevinac, Bog je hteo da svega čega se latim naučim i postanem univerzalan majstor. Prvo zidar, pa sve ostalo.
Položio sam i za E kategoriju vozača. Moj rad se video i posla je bilo uvek – ističe Dragan.
Problem je bio s papirima. Imao je vizu na tri godine i produžavao je sve do 1996. godine, kada je švajcarska vlada rešila da protera sve sezonce, jer je bilo sve manje posla.
- Tada je oko 15.000 radnika sa prostora Jugoslavije dalo otkaz i vratilo se kućama. Ja sam se prebacio u Austriju, u Beč, tamo sam našao posao, jer sam bio vrhunski zidar, teracer, fasader, armirač, vozač, sve... - kaže Dragan.
Upoznao je Nedeljka Stankovića, rodom iz Bosne, i prvo krenuo da radi u njegovoj firmi. Potom su osnovali zajedničku građevinsku firmu “Kalamarija”.
- Od 2001. imam svoju firmu “S + S”, gde radim i rukovodim. Uglavnom angažujem ljude iz mog rodnog kraja, jer u njih imam poverenja, a i vredni su. Nameravam da radim još četiri godine, a onda penzija i povratak u rodno Sekirje – priča Dragan.
Napravio je Dragan kuću u Vranju za sina, za sebe i suprugu u Sekirju, i to sve sam, svojim rukama, od temelja do krova i unutra do useljenja.
- Imamo stan od 40 kvadrata u Beču da odemo kad poželimo. Kupio sam autobus i unajmio ga jednoj austrijskoj turističkoj agenciji - završava priču Dragan.
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
