Jedini prežveli iz šatora koji je 15. aprila u Reljanu kod Preševa pogodila NATO bomba, je desetar Ivan Lazić iz Neradovca kod Vranja.
Ivan Lazić 20 godina kasnije u Reljanu. Foto: S.Tasić/OK Radio
Lazić koji je u istom napadu ranjen, penzionisan je kao ratni vojni invalid. Sećanja na dan stradanja sedmorice vojnika, uvek budi jezu, kaže on.
- Krenuli su da bombarduju naše mete koje smo postavili, pa redom kamione…Negde pola sata nakon početka bombardovanja položaja, prvom raketom su pogodili naš šator.
Nakon što smo bili pogođeni, još uvek sam bio pri svesti, čuo sam ljude i jauke, bilo je još živi, ne samo ja.
Onda je pala još jena bomba i posle toga se više nije čuo ni jedan glas. Uspeo sam da se izvučem sam i pao u jarak sa druge strane puta koji je prolazio pored šatora.
Prišao mi je prvo vojnik koji je bio na redovnom odsluženju vojnog roka, a koji je u to vreme bio i student teologije, budući sveštenik. On nije znao šta sa mnom da radi, poišto sma toliko bio izmasakriran, dozivao je ostale ljude da dođu i da mi pomognu.
Iz usta i ušiju mi je išla krv, a kako sam gledao u filmovima, kada se to desi čoveku, onda je sa njim gotovo, molio sam tog vojnika da puca u mene, da mi skrati muke. Bilo me je strah da čekam da tako lagano umirem.
On to nije naravno uradio, nego je digao pušku i pucao u avione - seća se Lazić.
Studentu teologije prišao je rezervista, noseći ćebe, na koje su stavili teško ranjenog Lazića. Potom su ga, dok su avioni još uvek nadletali i gađali, odneli u poljsku vojnu bolnicu, koja se nalazila stotinak metara niže ka selu.
- To je trajalo čitavu večnost, jer se bombardovanje nastavilo, oni su me nosili, zastajkivali, sklanjajući se od bobi. Od bolova i gubitka krvi počeo sam da se hladim, baš mi je bilo teško, svih tih trenutaka se sećam.
Njih dvojica se spotaknu, padnu, a ja ne znam da li su živi, da li će i dalje da me nose ili ostajemo tu. Prvi kamion do kog smo stigli u koji su mogli da me ubace, desilo se da je bomba pogodi njega. Uspeli su da me ubace u kamion kojim je inače dovožena hrana na položaj.
Tad me je baš zabolelo i onda sam se onesvestio. Po priči onih koji su bili uz mene, iskrvario sam dosta, a kako je bila bolnica u jednoj kući u selu, uspeli su da me tu dopreme. Na trenutak me je probudio osećaj kada su me makazama zakačili sekući uniform na meni. Toga se seća i onda više ničega - priča Lazić.
Sanitetsko vozilo kojim je transportovan Lazić vozio je njegov komšija iz sela Đorđe Ristić. Teško ranjen, prebačen je u selo Ristovac gde je bila veća poljska bolnica, a odatle u Vranje. Nadljudskim naporima i neverovatnom vožnjom svog komšije, koji je poznavao lokalne puiteve, stigli su na vreme u Vranje. Odatle je Lazić prebačen u Niš, a iz Niša na VMA u Beogradu. Vraćajući vozilo u poljsku bolnicu, Ristić je doživeo udes, kada se sanitet prvrnuo, ali srećom nije bilo težih posledica.
Lazić je bio 21 dan u komi, 60 dana na intenzivnoj nezi, uz ni sam, kako kaže, ne zna koliko operacija za to vreme.
- Da se sve to ponovi, ne bi izdržao ponovo. Sam taj trenutak ranjavanja i nije nešto strašno, ali ono posle, one operacijie i bolovi, to ne bih mogao da izdržim ponovo - iskren je Lazić.
Ovaj ratni veteran sa suprugom i troje dece živi od skromne penzije i poljoprivrede. Njegova porodica je i neko vreme bila hraniteljska za decu koja nisu bila sa svojim biološkim porodica.
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
