U fokusu - Ponedeljak 24.11.2025 - 09:49
Mesto Vranja u istoriji srpske teologije nije samo istorijsko, već živo i aktuelno, jer je u njemu nikla misao koja je obeležila čitav jedan vek pravoslavne duhovnosti.
Foto: OK Radio/S.Tasić
O verskim teoretičarima i teolozima iz Vranja i njihovoj ulozi u razvoju pravoslavne i filozofske misli, prvenstveno o ličnosti oca Justina Popovića, govori arhimandrit Metodije Marković, takođe Vranjanac, a sada iguman manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Srpskom Kovinu u Mađarskoj.
OK Radio: Jedan od najvećih srpskih podvižnika, mislilaca, teologa i duhovnika 20. veka bio je ava Justin Popović, koga je Srpska pravoslavna crkva 2010. godine kanonizovala u sveca. Kako ove činjenice određuju Vranje i jug Srbije, u duhovnom smislu, u odnosu na ostatak pravoslavnog sveta?
Arhimandrit Metodije Marković: - Prostor južne Srbije, sa svojim snažnim monaškim i duhovnim nasleđem, iznedrio je niz istaknutih ličnosti čiji je uticaj prevazišao lokalne okvire i duboko obeležio teološku i filozofsku misao u Srbiji i širem pravoslavnom svetu.
Među njima, posebno mesto pripada ocu Justinu Popoviću, jednom od najznačajnijih pravoslavnih mislilaca 20. veka, čije poreklo iz Vranja predstavlja ne samo biografsku činjenicu, već i duhovni koren koji je odredio njegov bogoslovski i kulturni horizont.
Utemeljen u iskustvu pravoslavne tradicije južne Srbije, on je izrastao u teologa svetskih razmera, čime se Vranje upisalo u mapu središta moderne pravoslavne intelektualne misli.
U istorijskom i kulturnom kontekstu, Vranje je organizam specifičnog spoja starih duhovnih tokova, žive narodne religioznosti i snažnog monaškog predanja koje je svoju punoću imalo u manastirima Pčinje, Svetog Prohora Pčinjskog, pa sve do duhovne sfere koja je gravitirala ka Svetoj Gori i manastirima Stare Srbije.
U takvom okviru, religijska misao nije bila izolovana od svakodnevice, već je živela sa narodom, unapredila se kroz predanje i oslanjala na svetotajinski život Crkve.
OK Radio: U Blagoja Popovića, kako je bilo njegovo svetovno ime, duhovno seme je usađivano kroz sedam generacija. Toliko je sveštenika dala porodica Popović. Kako je ovo podneblje uticalo na njegovu duhovnost, s obzirom da je na početku Prvog svetskog rata završio Bogosloviju u Beogradu?
- Upravo u tom okrilju izrasta duhovnost koja je oblikovala mladog Blagoja Popovića, budućeg Justina, za koga će bogoslovlje postati životni poziv i egzistencijalni put.
Otac Justin Popović razvija svoju misao na temeljima neopatrističke sinteze, koja u centar postavlja povratak svetim Ocima kao ključu za razumevanje savremenog čoveka i njegovih egzistencijalnih nedoumica.
Za razliku od zapadne teološke tradicije koja je često ulazila u racionalističke ili dogmatsko-školastičke tokove, otac Justin insistira na opitu, podvižničkom i evharistijskom karakteru bogoslovlja.
Njegovo učenje je dosledna antropologija, apsolutno usredsređena na ličnost Bogočoveka Hrista kao jedinog merila čoveka i sveta. U ovoj tački se njegova misao značajno razlikuje od savremenih i zapadnih filozofskih tokova, jer Hristos nije ideal niti moralni obrazac, već živi arhetip čoveštva, merilo istine, slobode i ljubavi.
OK Radio: U čemu se ukratko sastoji njegov poseban doprinos pravoslavnoj misli uopšte?
- Poseban doprinos Justina Popovića pravoslavnoj misli je njegova kritika evropskog humanizma i racionalizma. On ne odbacuje Evropu kao civilizaciju, već njene ideologeme koje su, po njegovom mišljenju, izgubile osećaj za transcendentno i u čoveka postavile centar sveta mimo Boga.
Njegova kritika nije ideološka, već bogoslovska: evropski humanizam je „čovekomerna“ istinitost, dok je pravoslavlje „Bogočovečanska istina“.
U tom sudaru dva antropološka modela ”humanističkog i hristološkog” Justin vidi koren krize modernog čoveka. Upravo zato, njegova misao postaje jedno od najjačih svedočanstava povratka ka duhu ranohrišćanske vertikale, koji je i odredio glavne tokove obnove pravoslavnog bogoslovlja u 20. veku.
OK Radio: Kakvi i koji su još aspekti njegove bogoslovske delatnosti?
- Još jedan značajan aspekt njegove bogoslovske delatnosti jeste odnos prema svetosti i duhovnosti. Otac Justin je ne samo tumačio svete Oce, već je i sam živeo podvižničkim životom, čime je njegovo bogoslovlje dobilo pečat autentičnosti.
Njegove hagiografije, posebno žitija svetih koje je sastavio, predstavljaju izuzetan doprinos pravoslavnoj literaturi i svedoče o bogoslovskom metodu koji spaja istoriju, duhovnost i dogmatiku u jednu živu celinu. Ovo je jedan od razloga zbog kojih se njegovo delo i danas smatra jednim od najcelovitijih bogoslovskih korpusa u modernoj pravoslavnoj tradiciji.
OK Radio: U čemu se ogleda značaj i uticaj oca Justina na tada mlade teologe, onda njihive učenike, pa nadalje?
- Otac Justin imao je i značajan uticaj na formiranje generacija srpskih teologa. Njegov nastavnički rad u Beogradu i Kraljevu, kao i duhovno delovanje u manastiru Ćelije, stvorili su krug učenika čija je uloga u razvoju teologije u Srbiji nemerljiva.
Mnogi od njih su kasnije postali episkopi i profesori, noseći u svojoj misli pečat duhovnog iskustva koje su stekli uz Justina. Na taj način, njegova bogoslovska škola postala je ne samo akademska nego i duhovna vertikala modernog srpskog pravoslavlja. (Prvi deo)
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je sredstvima iz budžeta grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
OK Radio
Vrati se na kategoriju U fokusu
