Vranje - Političkim stradalnicima iz perioda Drugog svetskog rata, ukoliko nisu ranije rehabilitovani, Zakon o rehabilitaciji omogućio je da očiste svoju biografiju i sudski dosije.
ilustracija
Satisfakciju su, preko odredaba ovog zakona, zbog proteka vremena i zakasnele pravde, osetili uglavnom njihovi potomci.
Posle stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji 2006. godine većina nekadašnjih osuđenika sa ovog područja, pre svih žrtava političko-ideoloških progona posle 6. aprila 1941. godine, rehabilitovana je nakon podnošenja zahteva za rehabilitaciju.
Po ovom zakonu pravo na rehabilitaciju pripalo je svima onima koji su, iz političkih ili ideoloških razloga, sa sudskom, odnosno administrativnom odlukom ili bez njih, lišeni života, slobode ili nekih drugih prava, a imali su prebivalište na teritoriji Srbije.
Nažalost, samo mali broj onih koji su bili izloženi pomenutim progonima je živ, a najmlađi među njima rođeni su pre oko osamdeset pet godina, tako da su satisfakciju pretežno osetili njihovi potomci.
Sudski postupak, kažu u pravosudnim organima, imao je niz specifičnosti koje traže vreme i pažnju, pa su postupci potrajali.
Uz to, iz sudskih odluka proizilazile su posledice imovinske prirode koje treba da se regulišu posebnim zakonom, kao što su pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine, a donošenje tih zakona je kasnilo, pa je i to stvaralo dodatni problem.
Otežavajuća okolnost bila je i što su ljudi koji su podnosili zahteve za rehabilitaciju nisu uz njih prilagali prijave i dokaze, pa je sud morao pokretati postupak po službenoj dužnosti, što je takođe usporavalo rad na predmetima. Ovaj proces širom Srbije pratili su protesti rehabilitaciji, što je takođe otežavalo celu stvar.
ZAKON (NI)JE ZAKON
Relativno mali broj podnetih zahteva u Vranju pravdan se činjenicom da je većina ovdašnjih političkih i ideoloških zatvorenika rehabilitovana u prošlosti, a veliki broj njih u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Političkih stradalnika ovde je bilo i van kategorije “četnici - partizani”, po raznim osnovama.
Pored interniranja na Goli otok, u prvim posleratnim godinama stradalo se zbog otkupa žita, hapšena je i proganjana “liberalna omladina”.
Stariji sugrađani, međutim, pamte da su ljudi ovde najčešće hapšeni zbog verbalnog delikta - viceva na račun vlasti, zbog izrečenih stavova u pijanstvu po kafanama i slično.
Vranjanac Tomislav Kostić, čiji je otac Dragomir, inače trgovac, nakon rata bio žrtva ideološkog progona zbog pripadnosti “četničkoj organizaciji”, borio se dugo za očevu rehabilitaciju.
Očeva navodna “nedela” sud je obrazložio u više stavki u avgustu 1946. kada mu je izrečena presuda. Osuđen je na šest godina zatvora sa prinudnim radom. Kao sporedna kazna, izrečeno mu je oduzimanje celokupne imovine, političkih prava.
Porodica je ostala bez kuće, placa, vinograda. Dragomir je rehabilitovan 13. marta 1959. godine rešenjem Okružnog suda, ali su i Dragomir i porodica, posebno deca, mnogo trpeli.
- Čak i nakon rehabilitacije – ispričao nam je njegov sin Tomislav - progoni su se nastavili. Nisu mu dozvoljavali da se ovde zaposli, pa je u potrazi za radnim mestom sa majkom otišao u Skoplje.
Kad su mu kasnije dozvolili da ovde otvori trgovinsku radnju, stalno je bilo podmetanja tipa proneverio je neke pare i slično. Kao deca, ja brat i sestra smo mnogo trpeli.
Oterani smo iz vlastite kuće, do 1959. godine smo živeli kod strica u Gornjoj čaršiji, a do danas, iako su nam vratili kuću da u njoj živimo, nemamo vlasništvo nad njom.
Prilikom konfiskacije imovine, pričala mi je baba, odneli su devet punih kola stvari iz kuće. Bilo je skupocenih stvari, dela poznatih slikara, stilskog nameštaja, vrednih knjiga.
Oca su nam stalno odvodili u zatvor, polivali ga hladnom vodom, tukli, iako je bio srčani bolesnik i asmatičar.
Jedno od obeležja ondašnjih rehabilitacija bilo je da konfiskovana imovina nije vraćana vlasnicima, već samo građanska prava, što predstavlja jednu istorijsku nepravdu jer bi rešenje o rehabilitaciji trebalo da poništava sve konsekvence presude.
TOTALNA KONFISKACIJA
Žrtve tadašnje vlasti bili su mnogi vranjski trgovci, posebno imućniji, na čije bi radnje i lokale pik bacili pojedinci iz “narodne vlasti”.
Hvatali su ih na najmanje greške. Dragutin Antić, trgovac-bakalin nastradao je samo zbog činjenice da je pre rata bio član Demokratske stranke.
Smeštene su mu navodne špekulacije u poslovanju. Praktično je osuđen zbog posedovanja dvadeset četiri šivaće igle i dva kilograma blokeja.
Navodno tu robu nije prijavio u dućanu, iako je doneo iz Skoplja za lične potrebe u domaćinstvu. Politička dimenzija je, međutim, bila očigledna.
Sreski sud u Vranju osudio ga je zbog krivičnog dela nedozvoljene špekulacije na kaznu zatvora u trajanju od osamnaest meseci, konfiskaciju robe i radnje u ulici Vula Antića i doživotnu zabranu bavljenja trgovinom.
Antić je rehabilitovan odlukom Prezidijuma Narodne skupštine Srbije u decembru 1948. godine, da bi, pod vrlo čudnim i nerazjašnjenim okolnostima, isto telo tu svoju odluku pogazilo u februaru 1952. godine, nakon četiri godine. Definitivno je rehabilitovan po novom zakonu iz 2006. godine.
U pozno leto 1944. grupa partizana mučki je, bez prethodnog suđenja, ubila Stanka Jovanovića Krdžaliju, uglednog domaćina, bogatog trgovca i poljoprivrednika iz sela Oslare u bujanovačkoj opštini. Razlog ubistva je do danas nepoznat.
Presude u zvaničnim arhivama nema, a jedino se iz odluke Sreskog suda u Preševu o konfiskaciji pozamašnog dela njegove nepokretne imovine, od 14. avgusta 1946. godine, može zaključiti da je proglašen „narodnim neprijateljem“. Međutim, bez ikakvog obrazloženja čime je zaslužio takvu „etiketu“.
Posle stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji 2006. godine većina nekadašnjih osuđenika sa ovog područja, pre svih žrtava političko-ideoloških progona posle 6. aprila 1941. godine, rehabilitovana je nakon podnošenja zahteva za rehabilitaciju.
Stankove ćerke Ljubica i Fidanka podnele su 2006. tadašnjem Okružnom sudu podnele zahtev za sudsku rehabilitaciju svog nepravedno ubijenog oca, očekujući zakasnelu, ali ipak kakvu-takvu pravdu za svoju porodicu koja je sedamdeset tri godine nepravedno trpela i živela u veoma teškim uslovima.
Jovanović je imao jedanaestoro dece, četvoro iz prvog i sedam ćerki iz drugog braka. Oduzeto im je sve posle smrti oca odlukom o konfiskaciji imovine. Radilo se o petnaestak njiva ukupne površine oko 6,5 hektara, nakon čega su za njegove potomke nastupili teški dani.
Po novom zakonu iz 2006. godine sudski je rehabilitovan i Jovan Nikolić iz Vranja. Sud je utvrdio da je neposredno nakon Drugog svetskog rata bio žrtva progona iz političkih i ideoloških razloga.
Nikolić je vlastiti zahtev za rehabilitaciju, shodno zakonskim mogućnostima, dopunio podneskom 31. oktobra 2006. godine, a o svemu se i usmeno izjasnio na sudu godinu dana kasnije.
Relativno mali broj podnetih zahteva u Vranju pravdan se činjenicom da je većina ovdašnjih političkih i ideoloških zatvorenika rehabilitovana u prošlosti, a veliki broj njih u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Pred sudskim većem objasnio je da je 9. maja 1951. godine, oko 4.30 časova, bio uhapšen u Studentskom domu „Ivo Lola Ribar“ u Beogradu. Uhapsio ga je pukovnik UDBA, bez ikakve sudske ili administrativne odluke, nakon čega je utamničen u bivšem zatvoru nemačkog Gestapoa u glavnom gradu.
Razlog hapšenja, kako je Nikolić 2006. godine objasnio pred sudom, bio je taj što je svojevremeno odbio da se izjasni za ili protiv Rezolucije Informbiroa 1948. godine.
Na predlog islednika, pomenutog pukovnika UDBA, Prekršajno veće Vlade Repubike Srbije kaznilo ga je sa osamnaest meseci društveno-korisnog rada. Poslat je u koncentracioni logor na Golom otoku, „radi prevaspitavanja“.
Komanda logora ga je, nakon godinu i po dana provedenih u teškim uslovima, proglasila nepopravljivim i kaznila sa još godinu dana zatočeništva. Ostao je na Golom otoku sve do 12. novembra 1953. godine, nakon čega se vratio porodici.
Za svo to vreme, teško su, bez glave porodice, živele njegova supruga Stanojka i maloletne ćerke Bratislava, Mirjana i Vladanka, kao i samohrana tašta Stojanka Ristić.
Nikolić je na sudu objasnio da je bio proglašen za fašistu i narodnog neprijatelja, te da je njegova siromašna porodica zbog toga mnogo trpela.
Čak mu nije mogla biti konfiskovana imovina, jer nije ništa od nepokretnosti ni posedovao.
PRAVDA ZA HALIMIJA
I predsednik Partije za demokratsko delovanje (PDD) i narodni poslanik u Skupštini Srbije Riza Halimi, sudski je rehabilitovan odlukom veća Okružnog suda u Vranju, a prema vlastitom zahtevu koji je podneo 2007. godine.
Halimi je pismeno obrazlažio da je u avgustu 1989. godine nezakonito i nepravedno oteran sa posla u Obrazovnom centru „Dvadeset peti maj“ u Preševu gde je radio kao profesor fizike.
U tom svojstvu predavao je đacima sve do prestanka radnog odnosa, 4. avgusta 1989. godine, odlukom broj 33 Privremenog organa obrazovnog centra.
Protiv takve odluke Halimi je svojevremeno izjavio prigovor. Isti organ je, odlučujući po prigovoru, 11. septembra 1989. godine odbio da preispita vlastitu odluku o Halimijevoj nepodobnosti za rad u ovoj obrazovnoj ustanovi, valjda smatrajući da je nesporna.
Priča se, međutim, tu nije završila. Halimi je, sa grupom kolega iz iste škole, pokrenuo spor kod suda za preispitivanje zakonitosti odluka koje su doneli školski organi.
Osnovni sud udruženog rada u Vranju, međutim, odbio je januara 1990. godine taj zahtev, a odluka nižeg suda je, nakon žalbe Halimija i ostalih predlagača, potvrđena i od strane Suda udruženog rada Srbije, 21. juna 1990. godine.
Na sudskoj raspravi u Okružnom sudu, nakon podnošenja zahteva za vlastitu rehabilitaciju, Halimi je naveo da je nepravedno bio žrtva ondašnje vlasti.
Nakon podnetog izveštaja Komisije za utvrđivanje podobnosti, nije samo Halimi bio žrtva takve propagande.
Na meti istog tela našlo se još nekoliko profesora. Preko iste komisije je, navodno, društveni pravobranilac samoupravljanja dao predloge za razrešenje čitave grupe predavača.
Halimiju se tada stavljalo na teret da se protivio inicijativi društveno - političkih organizacija o promeni naziva obrazovnog centra u kome je radio.
Naime, predlog Saveza komunista, Socijalističkog saveza, Saveza sindikata i SUBNOR-a bio je da škola više ne nosi ime „Skenderbeg“ jer se, po mišljenju ovih organizacija, radilo o „imenu sa nacionalističkim prizvukom“.
Predlog je bio da se škola ubuduće zove Gimnazija „Dvadeset peti maj“. Halimiju se zameralo i da je na kraju školske 1986/87. godine, navodno, inicirao podelu knjige sa nacionalističkim konotacijama učenicima koji su razred položili odličnim uspehom.
Vranjanac Tomislav Kostić, čiji je otac Dragomir, inače trgovac, nakon rata bio žrtva ideološkog progona zbog pripadnosti “četničkoj organizaciji”, borio se dugo za očevu rehabilitaciju.
Radilo se o delu „General mrtve vojske“, albanskog romansijera i pesnika Ismaila Kadarea. U školi i među komunističkim odborima zaključeno je da je takav potez pogodovao nacionalističkim i separatističkim težnjama Albanaca na jugu Srbije.
Bio je optužen i zbog toga što se protivio učešću učenika na mitingu koji su 8. oktobra organizovali Socijalistički savez radnog naroda Preševa i Srbi iz Kosova Polja.
Zameralo mu se i što za albanske predavače traži iste finansijske prinadležnosti koje su dobijali Srbi.
Većini “narodnih neprijatelja” u toku i nakon Drugog svetskog rata je uz život, građanska prava i nacionalnu čast, oduzimana imovina.
Rehabilitacijom, odnosno ukidanjem njihove krivice, oni ili njihovi naslednici, stekli su pravo i na vraćanje imovine po Zakonu o restituciji.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji a implementira EPTISA Servicios de Ingenieria.Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
OK RadioVrati se na kategoriju Vladavina prava
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
