Maksimalna zatvorska kazna predviđena domaćim krivičnim zakonodavstvom izrečena je u istoriji Višeg suda u Vranju samo dva puta.
poostriti kaznenu politiku-ilustracija
Ostale presude kojima se počinioci smeštaju iza rešetaka daleko su ispod zakonskog maksimuma u Srbiji od četrdeset godina.
Najrigoroznije zatvorske kazne u pravosuđu juga Srbije, prema novijem srpskom zakonodavstvu, izrečene su 13. novembra 2006. godine kada je krivično veće tadašnjeg Okružnog suda u Vranju osudilo tridesetpetogodišnjeg Dragana Savovića iz Kosova Polja i četrdesetjednogodišnjeg Predraga Vujisića iz Prištine na po četrdeset godina zatvora zbog trostrukog ubistva u buregdžinici u ulici Bore Stankovića pre četrnaest godina.
Da je tako visoka kazna, najveća predviđena prema srpskom krivičnom zakonodavstvu, opravdana i primerena težini dela potvrdio je Vrhovni sud Srbije, odbijajući zbog neosnovanosti svih šest žalbi advokata dvojice osuđenih.
Ubistvo Avrama Blagunovskog (38), pekara Čede Milosavljevića (33) i mušterije Dejana Petkovića (22), optužnicom je bilo okvalifikovano kao “teško”, shodno članu 114, tačka 9, Krivičnog zakonika (“ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah... kazniće se zatvorom od najmanje deset ili zatvorom od trideset do četrdeset godina”, stoji u zakonu).
Na suđenju je dokazano da su okrivljeni 5. oktobra 2000. godine, oko četiri sata ujutru, došli u buregdžinicu Blagunovskog sa namerom da pojedu burek.
Kada je vlasnik rekao da malo pričekaju jer se burek peče, počeli su da psuju, vređaju i šamaraju Blagunovskog i njegovog pekara, kao i Dejana Petkovića, koji se tu slučajno zatekao kao mušterija. Stvar je otišla predaleko, pa su sva trojica potpuno nevinih ljudi na kraju brutalno ubijena pucnjima iz pištolja.
Savović i Vujisić pobegli su odmah posle ubistva u nepoznatom pravcu. Potraga za njima trajala je tri godine sve dok nisu uhapšeni tokom akcije “Sablja”.
NEKAD BILO RIGOROZNIJE
U drugom slučaju na maksimalnu zatvorsku kaznu osuđen je Boban Mitić iz sela Rataje zbog četvorostrukog ubistva ukućana koje je počinio 2008. godine kada je vatrenim oružjem usmrtio suprugu, taštu, sina i ćerku.
U toku sudskog postupka neosporno je utvrđeno da je Mitić na licu mesta hicima iz pištolja ubio svoju taštu Sunčicu Ristić (47), decu Lazara (4) i Anđelu (2), dok je supruzi Suzani naneo teške telesne povrede zbog kojih je dan kasnije preminula na Neurohirurškoj klinici u Nišu.
U isto vreme pokušao je da ubije i Kristinu Ristić (6), Suzaninu ćerku iz prethodnog braka, koju je ranio i naneo joj povrede sa trajnim posledicama i tasta Blagoja Ristića u koga je ispalio jedan metak ali je promašio.
Najoštrija kaznena politika u ovdašnjem pravosuđu vezuje se za posleratni period. Tokom četrdesetih i pedesetih godina bilo je izricanja i smrtnih presuda. Presude su neposredno posle rata listom bile političke.
Tek su kasnije, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina izricane smrtne kazne za “obična” krivična dela. Jednoj osobi okrivljenoj za ubistvo roditelja sekirom u selu Katun, recimo, izrečena je pre četrdesetak godina smrtna kazna, ali je Vrhovni sud presudu preinačio na zatvorsku kaznu od dvadeset godina, tada najtežu posle smrtne.
To je bila uobičajena praksa, pa se niko i ne seća da je nad osuđenim u ovdašnjem sudu, osim neposredno iza 1945. godine, izvršena smrtna kazna.
Dobri poznavaoci prilika u ovdašnjem pravosuđu pamte slučaj kada je dvadesetogodišnji Portugalac, Žoze Antonio Lorenco Karbalo, u noći između 23. i 24. juna 1978. godine, hladnokrvno i podmuklo, hicima iz revolvera “Smit i Veson” izvršio dvostruko ubistvo na parkingu magistralnog puta Niš - Skoplje, kod Samoljice u blizini Bujanovca.
On je posle hapšenja molio veće Okružnog suda na prvom pretresu da ga osudi na smrt, ali se na kraju suđenja ipak predomislio, tražeći da ga oslobode.
Žrtvama zločina, Nemcu Štefanu Šeferu i Grku Frangisu Bazileu, koje je navodno upoznao na svom proputovanju po Evropi, ispalio je po dva metka u glavu dok su spavali.
Motiv nije utvrđen, pričalo se da je navodno reč o obračunu narkomafije, ali je Karbalo svejedno osuđen na tada maksimalnu zatvorsku kaznu od “svega” dvadeset godina.
Vranjski advokat Aleksandar Stojković ne želi da se upušta u komentarisanje posleratne kaznene politike u domenu izricanja smrtnih kazni, ali je imao svoje objašnjenje za neke relativno skorije slične slučajeve.
- Smrtne kazne koje su izricane poslednjih dvadesetak, trideset godina po pravilu su bile neodržive i obično bi bile preinačene na Vrhovnom sudu.
U Vranju su - mišljenja je Stojković - neke bivše sudije izrekle nekoliko smrtnih kazni, ali je to više bilo samoreklamerstvo i želja da se u momentima kadrovisanja obezbede poeni ili politička podrška za dolazak na neku od funkcija.
Stojković naglašava da kada se govori o kaznama treba reći da je svrha kažnjavanja ta koja direktno utiče na kaznenu politiku i uspostavljanje vladavine prava.
- A spremnost jednog društva da se izbori sa kriminalom ogleda se upravo u tome da li obezbeđuje odgovarajuću svrhu kažnjavanja, odnosno specijalnu i generalnu prevenciju koje su ključne da pojedinci koji su već činili krivična dela to više ne čine, odnosno da potencijalni izvršioci u globalu budu odvraćeni od vršenja krivičnih dela.
Kod visine kazni ima nelogičnosti. Smatram da je kaznena politika kod krivičnih dela vezanih za korupciju izuzetno blaga, a da se kod nekih drugih dela, možda i manje društvene opasnosti, pomalo preteruje – navodi Stojković.
PREVENCIJA NAJBOLJA SANKCIJA
Njegov kolega, vranjski advokat Goran Stefanović smatra da je opravdano što u organima izvršne i zakonodavne vlasti postoji raspoloženje usmereno ka pooštravanju kaznene politike.
- To je dobra preventiva za neke buduće i potencijalne počinoce krivičnih dela - tvrdi Stefanović - i takav kurs treba da se nastavi jer je dobar za društvo u celini. U ovdašnjem Višem sudu se, prema mom mišljenju, kaznena politika pooštrava i u skladu je sa zakonom, sudije su vrlo korektne.
S druge strane, moram da primetim da ponekad nema dovoljno dokaza ni svedoka, da svedoci najčešće bivaju inspektori policije koji su privodili optužena lica. To ne bi trebalo da bude praksa, jer utiče na kaznenu politiku.
Na kraju krajeva, regulator presuda su apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud, tako da nije naše da cenimo da li su one pravedne ili ne. Zato ne bih komentarisao pojedinačne slučajeve - kaže Stefanović.
Osim slučaja ubistva u buregdžinici, u Vranju nije bilo tako rigoroznog osuđivanja okrivljenih. Ovde se najveće kazne izriču optuženima za krivična dela protiv zdravlja ljudi, pre svih dilerima i krijumčarima droge, doduše više onima iz drugih krajeva Srbije koji prevoze narkotike.
Jasmin Fetahović iz Rožaja, koji je pokušao da preko graničnog prelaza Strezimirovce na srpsko-bugarskoj granici prokrijumčari deset kilograma heroina, osuđen je u ovdašnjem Višem sudu nepravosnažnom presudom na sedam godina zatvora.
U ostalim lokalnim sudskim procesima vezanim za drogu, pokazalo se da je kaznena politika prilično uravnotežena.
Problem je možda i što u mnogima slučajevima, pa čak i kod najtežih krivičnih dela, postoji veliki dijapazon u odmeravanju visine kazne koji, s jedne strane, omogućava sudiji da pravednije i lakše odmeri zatvorsku sankciju, ali istovremeno ostavlja potencijalan manevarski prostor za razne zloupotrebe.
Najrigoroznije zatvorske kazne u pravosuđu juga Srbije, prema novijem srpskom zakonodavstvu, izrečene su 13. novembra 2006. godine kada je krivično veće tadašnjeg Okružnog suda u Vranju osudilo tridesetpetogodišnjeg Dragana Savovića iz Kosova Polja i četrdesetjednogodišnjeg Predraga Vujisića iz Prištine na po četrdeset godina zatvora zbog trostrukog ubistva u buregdžinici u ulici Bore Stankovića pre četrnaest godina.
Nije li takvo stanje stvari ujedno i mogućnost za ljude s one strane zakona da korumpiraju sudije, ne bi li izdejstvovali minimalni boravak iza rešetaka.
Podaci Ministarstva pravde da su okrivljeni za najteža krivična dela osuđivani u velikom broju slučajeva na kazne ispod propisanog zakonskog minimuma su alarmantni,. Stručnjaci smatraju da je teško naći suvislo i prihvatljivo opravdanje za toliko blagu kaznenu politiku.
Pravni eksperti smatraju da uzroci ovakve kaznene politike mogu biti brojni, ali treba uraditi analizu donetih presud, koja bi otkrila tačne razloge. Za ubistva, gde je zaprećena kazna od pet do petnaest godina zatvora, preko šezdeset odsto izrečenih kazni u Srbiji je prema zvaničnim podacima ispod zakonskog minimuma.
Za silovanja, gde je zaprećena kazna od jedne do osam godina, gotovo sto odsto kazni je blizu zakonskog minimuma, a visok je procenat minimalnih kazni za trgovinu drogom u grupi.
Profesor prava i bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević kaže da ova statistika pokazuje da kaznena politika u proteklom periodu nije bila na nivou na kojem je trebalo da bude.
- Ukoliko je to masovna pojava, onda tu nešto nije u redu sa sudijama koje izriču takve presude. Svima je vidljivo da kazne moraju da budu strože i da odgovaraju stepenu društvene opasnosti - smatra Ivošević.
Bilo bi naivno da bilo ko poveruje kako su posle silnih reformi u pravosuđu sve sudije savesne, ali je činjenica da se nelogičnosti u izricanju kazni sve više vezuju za neka prošla vremena, a da je sve manje svežih primera. U Vranju I Pčinjskom okrugu, barem poslednjih godina, nije bilo preterano “nelogičnog” ponašanja sudija.
IZMEĐU MINIMUMA I MAKSIMUMA
U Višem tužilaštvu izdvojili su nekoliko presuda u kojima su izrečene vrlo visoke zatvorske kazne.
- Reč je o presudama koje su potvrđene od strane Vrhovnog suda. Jedna je izrečena u već poznatom slučaju ubistva Ibrahima Ramadanija, vlasnika motela “Ibro raj” kod Preševa, kada je na dvanaest i po godina osuđen dvadesetogodišnji Šaban Emrulahu iz Oraovice.
U presudi je ocenjeno da je ubistvo počinjeno na vrlo surov način, jer je ubica Ramadaniju ispalio metak u potiljak i to iz neposredne blizine dok je ovaj skidao led sa šoferšajbne.
Poznat je i slučaj presude sa visokom zatvorskom sankcijom za Enesa Biševca i Malića Destanovića iz Novog Pazara koji su preko ovog područja pokušali da prokrijumčare 30 kilograma heroina iz Istanbula.
Veće Okružnog suda osudilo je Biševca na dvanaest, a Destanovića na šest godina zatvora, ali je Vrhovni sud presudu preinačio i prvome kaznu umanjio za dve, a drugooptuženom za jednu godinu.
Boban Stanković zv. Ćutko pravnosnažno je osuđen u Višem sudu u Vranju na dvadeset godina zatvora zbog ubistva Živojina Ničića ispred kafića “Troja” u centru Vranja 2006. godine koje je u optužnici okvalifikovano kao “teško ubistvo” i za koje je zakonski maksimum četrdeset godina zatvora - kažu u Višem sudu.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegcija EU u Srbiji.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost OK RADIJA i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
Vrati se na kategoriju Vladavina prava
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
