Zivot i stil - Sreda 11.03.2020 - 14:39
Svi stereotipi o Grenlandu tope se kao njegov led kada tamo kročite. Čiste vode ima u izobilju, ali je zato pomfrit specijalitet o kojem se sanja. Kako izgleda šetnja po Grenlandu leti, i hodanje po santama kojih je sve manje.
„Priroda ne može da razočara, kako ljudi mogu“ FOTO: Getty Images
„Priroda ne može da razočara, kako ljudi mogu“, kaže mi moj prijatelj Inuit teško izgovorljivog imena (moglo bi mu to biti i ime), dok se šetamo grenlandskim brdima.
„Ako budeš pisao o Grenlandu, opiši šetnje po ovoj zemlji i hodaj do iznemoglosti, zato si ovde došao“, rekao mi je.
Nije bio svestan koliko težak zadatak mi je zadao!
Teško je opisati pešačenje u prirodu. Ništa, a sve!
Znam da je u pravu, da se suština ove zemlje može upoznati semo besumučnim hodanjem. Grenland se može obići jedino avionom, sankama ili pešice. Beskrajan led i težak teren onemogućavaju kretanje običnim prevoznim sredstvima.
Svež, hladan vazduh i mirnoća daju poseban duh šumama i žbunju kroz koje se probijam i šišarkama. „Šuma ko šuma“, rekli bi mi u Srbiji, samo je problem što je sve manje takvih šuma i u Srbiji.
Grenlandske šetnje nisu šetnje na koje smo navikli. Česti su iznenadni naleti hladnih vetrova i iznenadne promene vremena. Teren je brdovit, staze i oznake brzo se gube u rastinju i pustom predelu. Potrebno je biti jak i izdržljiv.
Grenland nas uči da se divimo malom i da se sreća nađe, posle teških napora, u trenutku i sitnici, u jednom divnom listu ili, ako je sreće, cvetu! U planini i vodi. Suncu. Životu koji postoji i u kamenu i u ledu.
Ne čudi da su u inuitskim legendama mnoga brda i planine, mnogi glečeri, živi i žilavi, često nezgrapni i ćudljive naravi.
„Da čovek poseti samo jug i jugoistok Grenlanda, poverovao bi da nas opravdano zovu Zelena zemlja“, kaže mi moj prijatelj.
Zaista, prve nedelje mog boravka, jedva da sam u daljini video sneg i led. Bio je kraj leta, a vreme još uvek prijatno, između nule i pet stepeni Celzijusa.
Hodao sam kilometrima da bih se popeo na brdašce sa kojeg se razvija pogled na fjord i glečer. Po čemu se razlikuju srpska i grenlandska šuma?
Stablo sa ličnom kartom
Po tome što u ovoj još uvek nema plastike, nema besnih drvoseča koje čekaju noć da bi stabla pretvorili u dolare. Nema zagađenja vazduha, nema čoveka.
„Najčistiji vazduh na svetu upravo udišeš“, kažu mi Inuiti.
Gruba, oštra i nemilosrdna priroda stvara jakog čoveka kojem daje dovoljno darova da, uz težak rad preživi.
Lako je zamisliti živote prvih Vikinga i upornih Inuita. Jedino što u davna vremena sigurno nije svako drvo, kao danas, imalo svoju etiketu!
Neverovatna prilježnost i organizovanost Danaca u pojedinim grenlandskim šumama koje su pod zaštitom prevazilazi svaku maštu.
Taman se čovek oseti potpuno miran i izolovan od cele planete, čini se da je zašao tamo gde ljudska noga nije kročila, a možda i životinjska, kad ono ugleda na drvetu uredno obeleženu etiketu sa spiskom osobina i merama zaštite svakog stabla!
Otkuda znam da su te metalne pločice pokačili baš Danci? Pa Inuiti bi sasvim sigurno bili previše zagledani u daljinu, u led i more, u ponoćno sunce koje nikako da zađe za snežne bregove i ledene sante ili u sopstvenu dušu, bol i čašicu.
Pomela su me cvetna polja i toliko zelenilo. Gde li je tih osamdeset odsto snega i leda? Toliko sam žudeo da vidim polarni predeo, da sam prvih dana prepešačio više desetina kilometara i plovio uzduž i popreko fjordova da bih video tek bedne ostatke poneke sante!
Raj u nastajanju
Satima sam pešačio uz jedno brdo dok nisam stigao do njegovog vrha, tek da bih u daljini ugledao okrajak glečera. Ledeni vetar koji je sa njega duvao pravo u mene ipak me je uverio da neću dugo čekati da osetim pravu zimu.
Svi žale za topljenjem leda ali jedno je očigledno: kada se led otopi, ova zemlja će postati raj na zemlji prepun šuma, izvora i cveća. Štiti je ne samo geografska širina, već i veličina.
Potrebno bi bilo mnogo miliona ljudi da je uništi. Sa ledom ili bez njega, Zelena zemlja jeste i biće raj. Zelenilo je danas kao poluvenac oko leda. Sa južne strane opasuje ga nalik najlepšoj kruni.
Fjordovi se jedino dobro mogu videti sa vrha brda. Sa pastelno plavom bojom koja se pretapa u zelenu, kao naslikanu temperom, sa ponekom belom santom, izgledaju bajkovito.
Tu samo još nedostaje da ožive čudovišta iz vikinših i inuitskih legendi. Vijugavi fjord, planinski venac u daljini i sila glečera koji kao da je živ. Dance taj predeo oduševljava.
„Dansku je tokom Ledenog doba pritiskao ogroman glečer. Mi smo nastali njegovim povlačenjem. A ovde se na svega nekoliko kilometara može videti kako se zemlja stvara, kako izgleda predeo pod glečerom, odmah nakon njegovog povlačenja, kao i tamo gde je davno nestao. To je neverovatno!“ objašnjava mi jedan od naučnika sa kojim sam putovao.
„Recimo, pogledaj ove otiske u stenama, te duboke ogrebotine nastale grebanjem kamena o stenu... to je učinio glečer dok se topio, kotrljajući kamenje! Zar nije neverovatno!“
Kada bolje razmislim, jeste neverovatno ali je još neverovatnije koliko naučnika ta ogrebotina dotačinje. Videti na licu mesta proces nastanka našeg okruženja jeste uzbudljivo ali ništa više nego sav život i sve oko nas, čudo u čudu u kojem živimo.
Poslušao sam savete i dobro pripremio odeću i obuću za Grenland. Dok se pentram po brdima, nenaviknuta noga na teške cokule, poklecuje. „Temperatura se ovde brzo menja. Uvek se oblači u slojevima. Kada te Sunce obraduje, biće ti previše toplo, a čim zađe za oblak ili za brdo, smrnućeš se!“
Tokom jednoga sata i po četiri-pet puta sledi skidanje i oblačenje. Grad i aerodrom sa obližnjeg brda izgledaju kao razbacani objekti koji ničemu ne služe, metalni kontejneri i nešto betona izgubljeni u prostoru i vremenu, na pogrešnoj planeti, besmisleni i maleni.
Za mnoge je dolazak na Grenland donosi razočaranja. Toliko su slušali i žudeli za egzotikom, a dobiju kao glavnu turističku atrakciju šetnje po prirodi na kojima gledaju ono što mogu videti i drugde, ali po mnogo manjoj ceni i uz mnogo manje fizičke napore.
Šuma i priroda, pa čak ni glečeri i ledene sante, nisu svojstvo jedino Grenlandu, naprotiv, mogu se posetiti širom planete, a o žbunju i planinskim potocima da ne govorimo.
Kao i svugde, važno je ono što se ne vidi, ono što mi u sebi donosimo na Grenland a što ova zemlja i ovo nebo bude.
Važno je ono neizrecivo: suština postojanja i njegovih različitih oblika, lepota istraženog ali i nepoznatog, čak nedokučivog predela. Toliko ljudski koliko i divlji, toliko leden koliko i zelen, Grenland je zaleđeno srce planete. Planeta je jedino još živa, zato što joj je srce zaleđeno.
Svakoga dana sam hodao po udaljenim brdima i obalama fjordova. Upijao svež vazduh sa iskonskim porukama i lepotom ove zemlje i neba.
Bio sam i ja isprva razočaran. Zar sam došao na ovaj kraj sveta da se divim žbunju i ponekom drvetu? Zbog surove klime, čak su i šume retkost. Zar je beli glečer koji jedva vidim iz daleka vredan ovolikog puta?
Grenland preispituje duše posetilaca. Uživajte u svakom zelenom listu, jer možda je iza sledeće padine - beskrajno sivilo golog kamena ili blještavi zid od leda. Ali koliko god surov, čak i taj predeo ima dušu i lepotu.
Prelazim razbijene drvene mostove preko šumskih puteljaka a pogledom lovim žutocrvene boje jeseni koje šaraju zelenilo kao slikarsku pintu... Život koji se bori i grli sa hladnoćom i traje milenijumima.
Spoj leta i jeseni na Grenladnu prolazi brzo. I leto i jesen su slični onima u Srbiji, samo stavljenim u frižider. Temperature uobičajeno ne prelaze pet stepeni Celzijusa, eventualno deset u najtoplijim periodima godina, mada kažu da je svega nekoliko meseci pre mog dolaska u glavnom gradu Nuku zabeleženo čak 24 stepena, što je najviša temperatura ikada zabeležena.
Veliki slikar raširio je večernje boje nebom. Sunce je rasplamsalo sumrak iznad suhog korita reke. Tmurni oblaci pritisli su nebo, naterali me na brži povratak.
Ako, uz ovaj vetar zbog kojeg celo telo bridi, koji kroz sedam slojeva odeće uspeva da pronikne do moje duše, krene i kiša, biće teško naći put, a nemoguće dočekati jutro u žbunju.
Žurim natrag, spuštam se niz brdo u trci sa zalaskom Sunca, pejzažom i scenama koje opčinjvaju. Dokle god je Sunca, dotle će biti i lepote. Da celu planetu pretvorimo u pakao, u prah i pepeo, Sunce je izvan naših moći i naših računica.
Veličanstveno u svakom svom delu, planetu ne donosi samo toplotu, već pre svega, lepotu.
Najbolja voda na svetu
„Kada ožedniš, samo se sagni i popij vodu iz najbližeg potoka ili reke. Na Grenlandu nikada nećeš biti žedan... gladi se čuvaj!“ Dobro su me podučili Inuiti.
Naučnici tvrde da se na celom svetu najveća rezerva čiste, pijaće vode nalazi na Grenlandu. Možda je upravo to najveće bogatstvo ovog prostora, veće od svih neotkrivenih rudnika.
Pred odlazak u „gradsku“ kantinu na večeru, pogledah na mobilni koji vredno broji moje korake. Tokom jedne šetnje prešao sam 16.7 kilometara, popeo se na 118 spratova i učinio 22.272 koraka. Inutima je smešno ovo brojanje: „Samo toliko?!“ uskliknuo je moj inuitski drug.
„Istočni čovek (zapadnjaci su za Grenlanđane istok) ima potrebu da sve pretoči u nauku i brojeve, valjda tako stiče iluziju kontrole nad izbrojanim. Nama se čini da je obrnuto, da izbrojano kontroliše onog koji je brojao... Pa ti nisi hodao ni pola dana! Šta znači 118 spratova planini i glečeru!?"
U Narsarsuaku jedna kantina snabdeva hranom celo mesto. Specijaliteti su domaća riba, a od stranih – pomfrit.
„Imena Islanda (Ledene zemlje) i Grenlanda (Zelene zemlje) kao da su permutovana, jer je veliki deo Islanda zelen, dok je veliki deo Grenlanda leden“, pričaju mi tokom večere.
Ovde je popularna anegdota koja objašnjava ovu nelogičnost. „Kada su pirati došli na Island i upitali stanovnike da li je to obećana, zelena zemlja farmi i bogatstva, kako bi je opljačkali oni su im rekli: 'Ne, nikako, to je ova sledeća, ovo je ledena zemlja!' I tako je ostalo“.
„Kada ću već jedanput videti sneg i led?“ upitah nestrpljivo. Odgovor je usledio sutradan ujutru. Moj prijatelj Inuit ukrcao me je na brodić kojim će me prebaciti do sledećeg naselja.
„Ponesi najbolji viski! Najbolje se pije na ledenoj santi!“ reče mi. Posle svega desetak minuta vožnje naš brodić našao se okružen ledenim santama.
Svega sedam kilometara dalje nalazi se glečer od kojeg se ove sante odlamaju.
„Ako hoćeš, možemo se popeti na santu i proslaviti ovaj susret“, reče mi. „Malo je opasno, ako padneš u vodu možda ne uspem da te spasim, zato dobro pazi“, reče mi dok smo se približavali ogromnoj santi.
„Ako misliš da je ovo ogromna santa, onda nemaš pojma o Arktiku“, pročitao je moje misli. „To što je pedesetak puta veća od našeg broda, samo ti govori koliko smo mi mali u razmerama leda, a zamisli tek šire“.
Svaki pedalj sante nalikuje umetničkom delu. Kao da je umetnička kolonija vajara radila na njenom oblikovanju. Tu reči ne pomažu i svaki opis je nedovoljan.
„Nije baš dozvoljeno peti se po santama leda", kaže mi moj prijatelj, „Ali je vražije zabavno! To nam je omiljeni hobi! Ajde, daj ruku, pazi da se ne oklizneš, pazi led može biti oštar, oštriji od svakog noža... Ova santa još uvek se nije prevrtala, a valjda neće ni dok smo mi na njoj... Daj taj viski, ovo je najbolje mesto da se čovek zagreje! Bez rukavica ne dodiruj led, može se dogoditi da ti se koža zalepi, a dovoljno je teško stići do bolnice i bez da vučemo komad leda sa nama..."
RTS, OK Radio
Vrati se na kategoriju Zivot i stil
