Vranje - Selo Čestelin je smešteno na desetak kilometara jugozapadno od Vranja, po zaseocima na nadmorskoj visini od 850 do 1.100 metara, gde u tri aktivna domaćinstva živi petoro vremešnih žitelja.
Prizor iz Čestelina
U jednom: Jovica (61) i Đokica (59) Pavlović i njihova majka osmadesetdvogodišnja Nada u drugom osamdesettrogodišnji Stanko Mladenović i u trećem osamdesetpetogodišnja Julka Pavlović. Stanko i Julka su od Pavlovića udaljeni oko 500 metara.
U selo pored njih navraćaju penzioneri koji žive po Vranju, Nišu, Beogradu… Dođu ponekad i oni koji su svoju sreću potražili u inostranstvu. Svi dođu i odu.
Boža Pavlović (65), koji živi u Beogradu, a dolazi redovno u svoje selo da obiđe grobove predaka i kuću koji nije zapostavio već obnovio, vraća se u detinjstvo kada je selo imalo 82 kuće i više od 400 stanovnika.
Sredinom 50-tih godina prošlog veka bilo je 75 učenika u školi. Po troje je sedelo u klupi.
- Izumiranje sela počinje planski od strane tadašnjih komunističkih vlasti, početkom 60-tih godina prošlog veka. U Vranju je krenulo otvaranje velikih fabrika, krenulo je agitovanje, dolazili su u selo vojnim džipovima.
Na džip bi se popela neka lepa devojka u radničkom odelu sa maramom na glavi, a govorio bi neko iz opštine. “Drugarice i devojke, vaša budućnost je u gradu, zaposlenje, stan, udaja, lep život, vi ste ravnoprvane i nećemo dozvoliti da vas niko više iskorišćava i da budete mašine za rađanje”.
Potom bi pokazao na radnicu koja se šepurila na džipu i povikao. “Evo, ovako ćete da izgledate, bićete uvažene i poštovane drugarice” – priča Boža.
Usledio je, ističe Boža, masovan odlazak devojka iz sela.
- To je bilo vešto isplanirano, one su odlazile, a momci su ostajali.
Nije bilo devojaka za ženidbu, a sa strane u Čestelin druge nisu htele da dođu, jer iako je selo blizu Vranja nije imalo puta, struje, vode, kanalizacije, ma ništa… Živelo se kao u 19. veku.
Zato su momci morali da kreću put Vranja, a od 70. godina u inostranstvo, najviše u Nemačku.
Mnogi su otišli put Beograda jer je tada potražanja sa sirovom random snagom bila velika.
Tako je selo iseljavanjem mladih nestajalo, a ostali su stariji i oni koji su mislili da će vreme da se promeni i da će selo ponovo da zaživi.
Duže vreme selo bi oživljavalo vikendom i za vreme slava i godišnjih odmora jer bi “radnici” dolazili sa svih strana da obiđu roditelje i ponesu natrag, ako ima šta.
Kako su roditelji umirali oni se više nisu pojavljivali. Pojedini su dolazili da seku šumu za ogrevna drva.
Malo je njih ostalo koji dođu da upale sveću precima. Treća generacija, deca onih koji su otišli početkom 60-tih godina ne dolaze i ne žele da čuju da su iz Čestelina – priča Boža.
Braća Jovica i Đokica su dokaz da oni koji nisu otišli nikakvu perspektivu za život u selu nisu imali.
- Ostali smo sa roditeljima, nikad nismo bili gladni, ovde ima pašnjaka, pa može da se čuva stoka, koliko za porodicu. Nismo se oženili i ostadosmo sami.
Nekad se dolazilo u selo, pa nismo osećali toliku samoću, danas je mnogo teže. Zimi, ako padne sneg nema izlaska iz kuće, a kamo li negde da se ode.
Tada, da nije vojske ne bismo imali hrane, lekove, pomrli bismo. Kad nam je umro otac 2012. godine sneg je bio od dva do pet metra dubok.
Jedva smo ga preneli do groblja, koje je u blizini, da ga sahranimo. Da nisu došli rodbina i poznanici ne bismo uspeli, morali bismo da ga sahranimo u dvorištu.
Ako su kiše, od blata ćemo se podaviti, opet sedimo unutra u sobi i zurimo u plafon – ističe Đokica.
Selo će izumreti, svi se slažu. Ono je paradigma srpske propasti.
- Dok smo živi videće se dim iz odžaka, kad umremo samo povremeno, ako neko od mlađih dođe da obiđe grobove svojih predaka.
Ali, bojim se da vremenom niko neće dolaziti, da če sve urasti u travu i stopiti se sa prirodom – kaže Đokica.
Svi su ih zaboravili, najpre država.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
