Ivica Mladenović (40) iz Vranja, radnik “Simpa”, strepeći nad budućnošću svoje firme za OK Radio priča životnu priču svog oca Borka, preciznog mehaničara, koji je otišao u penziju nakon 40 godina i pet dana rada u “Simpu”.
Borko sa prijatlejia u "Simpu"
Tvrdi da ta priča nije samo Borkova, već svih 5.000 “Simpovih” radnika, među kojima je i Ivica.
- Te davne 1970. godine, Borko, golobradi mladić iz planinskog sela Brezovica imao je samo snove, punu vojničku bukvicu izuzetnih karakteristika i veru u svojih 10 prstiju i zanat koji je završio za preciznog mehaničara.
Njegovi snovi su postali java, njegova ljubav prema poslu koji je obavljao i prema fabrici u kojoj je radio postala je način njegovog života, čak i sada kada je pensioner – počinje priču Ivica.
Tog 15. marta 2010 godine, navodi Ivica, došao je trenutak za Borkov poslednji radni dan u fabrici, zahvaljujući kojoj je stekao sve u životu i najdraži nadimak: “Čovek sa zlatnim rukama”.
Tog poslednjeg radnog dana sve mu je bilo isto kao prethodnih 40 godina, ustao je na vreme u 5 sati, popio kafu i krenuo sa sinom Ivicom u fabriku.
- Na parkingu ispred ulaza u fabriku je parkirao svoj “jugo”, otvorio đepek i iz njega izvadio dobro oblepljenu kutiju tešku preko 10 kilograma koju mi je dao da ponesem.
Dok sam nosio kutiju u rukama on je išao ispred mene, ali za razliku od ranije ovoga puta je koračao lagano i bez žurbe, gledao je čas levo, čas desno, čas prema gore prema velikom “Simpovom” logu, kao da prvi put ulazi u fabriku.
Istog trenutka sam shvatio da se koračajući od ulaska u fabriku do svoje radionice vratio u prošlost, i da mu je u tih pet minuta koliko mu je bilo potrebno da dođe od kapije do radionice prošlo kroz glavu 40 godina provedenih u “Simpu” – navodi Ivica.
U 6,01 časova, Borko je izašao iz svoje radionice sa torbicom alata u rukama i krenuo u redovni obilazak mašina u pogonu.
Mašine su bile njegov život, da može da se vrati u 1970. godinu opet bi bio u “Simpu”, da može da se vrati u 1985 godinu kada je imao ponudu da radi u najpznatijoj fabrici mašina na svetu PFAF u Kajzerslauternu u Nemačkoj opet bi izabrao “Simpo”.
Iako mu je bio poslednji radni dan on je želeo da mu sve mašine budu u besprekornom stanju da radnici koji rade na njima mogu da ostvare svoje dnevne zadatke, jer je tada bio najsrećniji.
- Oko 12 sati, na 2 sata pre završetka radnog vremena krenuo je u svoj poslednji obilazak cele fabrike od kapije na dvojci, do kapije na četvorci.
Želeo je da se pozdravi sa svima. Nosio sam kutiju sa čokoladnim bombonma kojima je svakog počastio.
Nakon povratka u radionicu, emocije su ga potpuno savladale oči su mu bile pune suza, seo je na stolicu zamišljeno pogledao u grupnu fotografiju na zidu sa svojim kolegama i rekao jedva čujnim drhtavim glasom: “Lako je vama, vi ćete i sutra doći u fabriku, a šta ću ja da radim kada se probudim u 5 ujutru”?
Svojim kolegama je rekao da u penziju odlazi kao veoma bogat čovek – kaže Ivica.
Dok su radnici gledali sa nevericom, on im se obratio se još jednom rekavši: “Kada 40 godina, radite u jednoj fabrici, kada 40 godina primate platu redovno i uvek na vreme, kada za tih 40 godina odgajite i podignete decu, oženite ih, udate, postavite ih na zdrave noge, zaposlite ih po mogućstvu bar jedno u “Simpu”, dočekate unuke, kada 40 godina živite normalnim domaćinskim životom, shvatićete da ste veoma bogati ljudi.
Želim da i vi dočekate ovaj dan koji sam ja danas dočekao i to pod ovim istim krovom u ovoj radionici”.
Nakon pozdravljanja sa svima spakovao je svoje odelo i pošao ka vratima i nije se više okretao, samo je poljubio vrata radionice i otišao kući svojim unicima u zasluženu penziju.
Na zidu je ostala njegova zajednička fotografija, a ispod nje njegov orman sa alatom skockanim kao u apoteci, da podseća “ na čoveka sa zlatnim rukama”.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
