Saša Jovanović uskoro puni 14 godina i živi u planinskom selu Dupeljevo, 40 kilometra udaljenog od Vranja.
Jovanovići
Jedini je dečak u selu koje broji još 20 stanovnika. Njegov pogled luta okolnim planinama, njihov zaseok koji ima dve kuće je na oko 1.000 metara nadmorske visine.
Nema osmeha na dečakovom licu, samo tragovi prerane brige od mukotrpnog života i svakodnevne borbe za komad hleba.
Oči mu vlažne kao da žal izbja iz njih, iskre suze koje jedva čakaju da jurnu i zalepe se kao čičci za okolne kupinjake gde trenutno nalazi hranu za doručak.
Živi sa ocem Novicom (56) i majkom Sunčicom (44) u uslovima nedostojnim ljudi. Žive na principu instikta divljih životinja kojima su okruženi.
- Otac ne radi, ide po okolnim selima, najpre u susednu Oštru Glavu gde vadi ogromne isečene buke iz dolina za dnevnicu od 10 evra.
Kad ima posla, a nema ga uvek. Dođe slomljen, godine ga sustižu, ruke kao da mu se sasušile.
Kad ga uhvati bolest, ukoći ga kičma, tako kaže, po dve nedelje ne može da se digne iz kreveta. Nemamo lekova, tako leži, kuka od bolova, a meni srce da prepukne.
Majka je bolesna, ali jadnica, mirna, brižna i fina. Ona, šta joj otac kaže odradi. Gleda na mene kao na zrno pasulja.
Znam da ide i zamoli komšije ili neke u drugom selu da nam udele komad sira, malo pasulja, krompira, brašna… Kasnije će da odrade.
Znam da je to sve zbog mene, da ja danas jedem jednom ili dva puta, a oni, gledam, po tri, četiri dana ni mrvicu ne stave u usta, samo vodu popiju.
Veliki sam, sve vidim, odem iza kuće u šumu, pa se sit isplačem. Krivo mi, zašto je to sve tako kod nas, zašto nije kao kod mojih drugara iz škole – priča svoju tešku sudbinu Saša i odlazi prema kozi i psu.
To je jedino što ima, pored roditelja. Jednu kozu koja daje manje od litra mleka dnevno i psa, svog najboljeg druga, sa kim se igra.
Muke porodice Jovanović su od ranije, ali od 2011. godine su biblijskih razmera. Te godine, zimi usled velikog snega urušila im se dotrajla kuća, a i omanja pomoćna zgrada za stoku.
Da nije bilo njihove rođake koja živi u Beogradu i koja im je dozvolila da se privremeno usele u njenu staru kućicu smrzli bi se u snegu, jer se do sela nije moglo doći.
- Znamo da smo privremeno u kućici, dve sobice, jedna u kojoj može da se stanuje i druga ostava za sve što imamo da se nabaca. Tu je odeća koju nam ljudi udele, meni kada neko umre, Nadici i Saši kad im preraste.
Nemamo ništa, ljudi, aman, kako nas nađoste u ovoj pusteliji? Nikakvu prostoriju, barem, za kokoške, nemamo; nikava primanja, ni’ dečji dodatak ni’ socijalnu pomoć. Zašto?
Pitao sam, verujte mi, dobri ljudi, kažu mi da imamo dva hektara zemlje.
Evo im je, sva kamenjiva, neobradiva, zarasla u šiblje i žbunje. Imamo 200-nak metara obradive, posadili smo kukuruz, ustvari to je uradio moj komšija, malo krompira i pasulja.
Šta smo dobili? Kukuruz 30 santimetra od zemlje, samo šušljak, krompir kao sitni orah, a pasulj kao nokat na malom prstu dečije ruke. Evo, gledajte, vidite, nabrali smo dve kile pasulja, desetak kile krompira, a kukuruza ni za lek.
Četiri dana od jutra do mraka sam izvlačio buke iz dolina da bih odužio dug čoveku koji nam je posadio kukuruz - jada, se Novica, briše rukom vlažno čelo.
Da nije komšija koji ga unajmljuju da radi i da nije onih koji daju po nešto da dete ima šta da pojede ko zna šta bi bilo sa njima.
- Ima jedan mlađi čovek iz Oštre Glave i moj rođak iz Dupeljeva koji hoće da pomognu. Kod Stojana iz Oštre Glave radim, uzem ono debelo uže prikačeno na metalni tegljač, pa prebacim preko ramena, on krene traktorom, ja vućem iz doline, debela buka udara u stabla, pomeram, vučem, samo na jedno mislim: kada će creva iz utrobe da mi ispadnu – priča Novica.
- Koza je moja ljubimica, napravili smo joj sa tatom kućicu, da tako kažem. Sa strane smo stavili neke letve i granje, a odozgo sakupljamo seno koje ostaje po livadama kada ljudi kose i stvaljamo na krov.
Uh, zimi kako joj je hladno. Mi, u kući, barem, imamo drva jer je šuma svuda oko nas. Problem je šporet koji dimi, gore u ćošku sobe vlaži, pa stvaljamo kante.
Samo da ne padne neki veći sneg još jednom, inače, gotovi smo. Nemamo stvari, jedemo leti napolju na drven omanji sto, zimi ga unosimo.
Ma, šta će nam kad ne jedemo stalno, možemo i sedeći na trupcima u sobi. Spavamo na krevetima zalepljenim za zemlju, smrdi na sve strane od navučene vlage – kaže Saša.
Žao mu najviše što ne može da uči. Dok je išao u nižu osnovnu školu u susednom Mijovcu, pet kilometra naniže, bio je odličan učenik.
Od petog razreda ide u centralnu školu u selu Vlase. Kad se sve sabere, 15 kilometara u jednom pravcu.
- Kad ima autobus u Mijocu onda je dobro, ali nema ga uvek, dva puta najviše u nedelji. Ostalo peške, po kiši, snegu, vetru.
Uh, koliko sam puta bio mokar do gole kože. Ustajem u 4 i 30 časova, dok se spremam spavam stojeći, polazim u 5 da bih stigao na vreme. Kad je suvo vraćam se iz škole oko četiri popodne, kad je loše vreme noću.
Čekaju me dole u Mijovcu otac i majka,. Zimi me ispračaju, opet do MIjovca, jer ovde ima vukova, divljih svinja, lisica, ali i srna koliko hoćete.
To se odomaćilo, prolaze pored kuće. Kad se vratim, sklupćam se pored šporeta, uspavam, a otac me prebaci u krevet.
Nemam vremena za učenje. To je što zapamtim na času, a to je dovoljno da sam sa vrlodobrim uspehom završio 7. razred – sasipa Saša, sada malo okuražen, svestan da smo im došli u goste iz najbolje namere.
Pitamo ga šta mu treba: patike, farmerice, dukserica, majica… Iako, ništa od toga nema, odgovara odsečno:
- Nama treba jedna krava, da nikad nismo gladni!
Otac mu dobacuje:
- Sine, gde ćemo da je čuvamo, nemamo ni, mi, gde da stanujemo?
Ne miri se dečak sa očevom konstatacijom:
- Sagradićemo od drveta štalu, iskovaćemo, pomoći će nam komšije, zvaćemo nekog majstora iz donjih sela, odradićemo. Imamo bukvi, bagrema, svuda oko nas, iskovaćemo, tata, pokrićemo je i smestićemo je.
Trave ima u izobilju, kosićemo, slagaćemo na stogove da ima da jede zimi. Samo je krava naš spas. Pa, šta ako nas rođaka istera izu kuće, napravićemo kolibu od drveta, samo da ne duva i da nađemo neki bolji šporet – kaže Saša.
Majka mu iznosi oveći komad hleba..
- Drž’, sinko, jedi, vreme je - smeje se i gleda ga pravo u oči. Dečak je rukom pomilova po kosi.
- Mnogo ih volim, majku i oca, oni su žrtve za mene i nikad ih neću ostaviti. Gde ja tu i oni – kaže Saša i sa komadom hleba odlazi prema planinskoj jabuci pored zemljanog puta koja je prerodila, te su plodovi sitni.
Dohvata jabuku kiseljak i jede. Malo hleba malo jabuke.
Odlazimo, uzdasi nam paraju grudi. Srce se steže, bori sa sobom da ne prepukne.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
