Retko ko od viđenijih ljudi u Vranju da nije dao prilog crkvi, a to ide lično preko vladike Pahomija, koji u Vranju stoluje od 1992. godine.
Nameštanje zvona na gradskoj crkvi
Kao i ranije, svako ko je “dovoljno” dao uklesao je na ploču svoje ime. U međuvremenu od 1992. godine, dobar deo njih je bio krivično gonjen, mnogi su materijalno propali, odali se pijanstvu, razvratu i božjaćenju.
Drugi, pak, traju jer umeju da plivaju u političkim vodama, pa osim donatorstva za spasenje duše daruju i političare za spasenje tela.
Doniranje crkava ide preko 10.000 evra, ali tu je neka granica, prihvatljiva za Preosvećenog, koji zna da kaže da su i “najprljavije pare najčistije pred Bogom”.
Poseban slučaj su oni koji su donirali Crkvu i zatražili zaštitu posle oktobarskih promena 2000. godine, kada su se uplašili za svoju ličnu i materijalnu bezbednost.
Vladika ih je oberučke prihvatao, a spona je bio tadašnji đakon Vlada Milutinović, sekretar Eparhije, kasnije pop, a danas kažu i uspešan poslovni čovek.
Među brojnim kontraverznim biznismenima koji su zatražili utočište u Crkvi bio je i sin jednog od najpoznatijig vranjskih direktora.
Zaradivši ogroman novac preko fiktivnih firrmi koje su poslovale na Kosovu sa robom od preduzeća na čijem je čelu bio njegov otac, sa svojim kampanjonima, pojedinim direktorima očeve firme stvarao je ogroman profit kome se izgubio svaki trag jer su svi papiri uništeni, a svedoci zadovoljeni na pravi način.
On se nije uplašio Boga jer je tipičan predstavnik bezbožnika, ali se uplašio za fizički integritet i bila mu je potrebna zaštita od strane crkve, vladike Pahomija i političara koji su bili uz crkvu.
To ga je koštalo u jednoj donatorskoj tranši 10.000 maraka, a potom ko zna koliko. Kada je nestala petoktobarska tenzija odrekao se je Crkve kao pravi bezbožnik kakav je bio i ostao.
Drugi primer je je slučaj jednog biznismena koji je bogatstvo stekao na zloupotrebi službenog položaja u firmi koja je u međuvremenu nestala, a kasnije zbog privatnih problema uleteo u alkohol i razvrat i materijalno propao.
Kada je bio na vrhuncu moći bio je glavni donator seoske crkve odakle vuče poreklo. Opet, uz blagoslov vladike Pahomija.
Njegov boravak u inostranstvu i problematična seksualna orijentacija, koja ga je navela da pobegne glavom bez obzira, u patrijahalnom Vranju nisu mu davala mira.
Pare koje je dao za spasenje, a koje nisu male, teško da mu pomažu o ovzemaljskom razvratnom životu, ispunjenom alkoholom i biseksualnom ljubavnom vezom, gde je puno emocija i pohote.
Da li se nada spasenju na Božjem sudu, za koji iz zemaljskog straha smatra da postoji, to samo on zna.
Na kraju, poseban slučaj su vatreni komunisti, pre 90-tih godina, a kasnije samo deklarisani, a koji su došli do velikog novca zahvaljući direktorskim i drugim funcijama u vranjskim gigantima.
Oni, ateisti po vokaciji, nisu hteli da daju novac Crkvi direktno jer je o tom novcu odlučivao vladika Pahomije, pa se dešava da meštani, recimo, nekog sela sakupe novac za hram, a on se ne gradi jer se novac umerava u druge svrhe i izgradnja teče godinama.
E, znajući to, ovi navedeni bogataši ne daju za spasenje duše jer ne veruju u to, ali kupuju uglavnom crkvena zvona, ona najveća iz Rusije i najskuplja, a sve sa ciljem da kad krene da zvoni, a to je često zbog raznih crkvenih prigoda, da žitelje podseti na njih, da su oni bili njihovi najistaknutiji predstavnici.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
