Dobrejance je planinsko selo u okolini Vranja, u kraju Poljanica, koje danas ima svega 37 žitelja, uglavnom onih koji su prešli 70. godinu.
Crkvište u Dobrejancu
Broj žitelja se stalno smanjuje, 1991. godine po popisu je bilo 102, a 2001. njih 74.
Jedno je od 22 sela u Poljanici kome preti nestajanje iako je na 15-tak kilometara od Vranja, a prvi zaseok, Donja mahala, od glavnog asvaltnog puta udaljen 300 metara.
Dragan Đorđević, koji živi u Vranju, a svake nedelje obilazi roditelje Branka i Dobrinku, u zaseoku Crna Bara, najveći je skeptik po daljoj sudbini sela.
- Nemarom svih nas, žitelja sela Dobrejance, nemamo crkvu, jer se stara koja datira iz 19. veka urušila, nemamo put, jer 300 metara do prvog ili dva kilometra do poslednjih raštrkanih zaseoka, Crne Bare, Gornje mahale, Jejka i Jabukova je povezano razrovanom prtinom kojom se peški teško prolazi, a kamoli terenskim vozilima.
Treće, ono malo što je ljudi gore, nema TV signal, iako je repetitor blizu, na uzvišenju u selu. U kvaru je nekoliko godina, ali uprkos brojnim zahtevima oni koji su zaduženi za kvarove ne žele da dođu – navodi Dragan.
Masovan odlazak iz sela, za boljim životom, u inostranstvo, Beograd, Vojvodinu i Vranje, gašenje ognjišta nakon smrti roditelja, dovelo je do toga da potomci zaborave na selo, da pojedinci više nikad ne kroče na kućni prag i groblje predaka. Mnogo je kuća obuhvatio čičak i korov.
- Ne znam šta je, kao da je nešto ukleto, dozvolili smo da se više ne oglašava crkveno zvono, a to je znak da se život u selu gasi, ako već nije ugašen.
Selo obuhvata veliko prostranstvo, zemlja nije plodna, ali ima livada Bogom datih za stočarstvo. Nekada se ceo kraj beleo od ovaca, po ceo dan se čulo meketanje i zvuk frula. Bilo je svetkovina, slava, svadbi, sviralo se, igralo, zemlja se tresla.
Mladi su se gledali, zaljubljivali, sklapali brakove, rađali decu. Škola je imala po 60 đaka, a danas samo jedenog iz našeg sela i dva iz susedog zaseoka Drezgovica koji pripada selu Sekirje – priča Dragan.
Od đaka iz sela jedina je Jovana Stojanović koja pohađa drugi razred, sa njom u odelenju je i Miljana Stanković iz susednog Sekirja. U školu dolaze i šestogodišnaje Marija, sestra Jovane i Anđela, sestra Miljane, koje se vode u predoškolsakom uzrastu.
Od dece tu je i Lazar Stojanović koji pohađa šesti razred u susednom, centralnom selu Vlase.
- Ta deca jedva stižu do škole. Kad je suvo dovode ih roditelji, a kad pdane kiša ili sneg nastaje veliki problem. Deca ne mogu da savladaju pojedine deonice na putu, pa ih roditelji nose na leđima. Kad je veliki kiijamet ne dolaze.
Iz susednog Sekirja, odakle dolazi Miljana i Anđela do škole treba sat vremena peške, pa vidite. Jovana je blizu do škole, a tako daleko zbog lošeg puta,.
Ne shvatamo odnos lokalne vlasti prema našem selu, a i celom kraju. Trebalo bi da pošalju jedan buldožer da proseče i poravnja put, kamion da iz reke Veternice koja protiče pored škole izvade šoder i bace na put.
Da to utabaju, i gotovo. Ovde put znači život, ali kog to briga. Oni koji nemju nikog u swlu, došli bi da poprave kuće koje nisu porušene, da zapale vatru i da se zadimi odžak na krovovima, ali kako kada puta nema – ističe Dragan.
U selu ima vrednih domaćina, poput Dragana i Slađane Stevanovića, Stanoja Stevanovića i njegovih ćerki Blagice i Milunke, Branka i Dobrinke Đorđević, Staja i Slobodanke Krstić…
Najbrojnija je familija Stojanovića, njih devetoro, četiri generacija, živi u selu. Oni, praktično, održavaju, za sada, selo u životu.
Najstariji Vidosav (89), njegov sin Zoran sa suprugom Ljubinkom koji imaju sina Igora i snaju Anu i unuke: Lazara, Jovanu i Mariju. Teško ih je naći u kući, jer svako je u poslu i po ceo dan vani.
Dragan Stojanović koji sa suprugom Slađanom živi od poljoprivrede ističe da je posao velik, a vajda mala.
- Ovde zemlja nije prve klase, ali rađa se krompir, pasulj, sadimo bašte, neko ima i manji plastenik. Radimo da bismo preživeli, a ako preostane da pomognemo deci koja su u Vranju – kaže Dragan.
Njegova ćerka koja je udata u Savića kuću, pored poljoprivrede čuva dve krave i pravi prvoklasan sir.
- Pravimo sira za sebe i decu, za prodaju teško. Kad nakupimo, višak nosimo na pijacu. Zbog lošeg puta odlazimo retko, tako da nam je sir prevereo i mastan.
Izuzetno je tražen, ali proizvodimo male količine – kaže Milunka.
U selu je razvijena i goroseča, ima kvalitetne bukove šume koja se prodaje kao ogrev ili koristi za proizvodnju ćumura.
Ko ima decu, zdravu i jaku može da sebi obezbedi drva. Ostali daju svoju šumu, po principu: jedan kamion za drugog jedan za njih. Nema ko da radi, ovde ima posla za šumske radnike uvek.
Zato umesto ovdašnjih meštana radnici dolaze iz Bosne. Ima ih uvek, doduše rade za male dnevnice, ali u kontinuitetu – kaže Dragan.
Kraj je bogat izvorima, voda je kao lek. Ima lekovitog bilja na sve strane, pečuraka…
- Ima svega, nema ko da bere. Kad dođemo iz grada odemo u branje pečuraka koje sušimo i kasnije prodajemo da bismo izmirili dažbine za struju i poreze našim roditeljima – navodi Dragan.
Meštani ne žele da prognoziraju opstanak sela, ima onih koji smatraju da bi se uz pomoć države oživelo stočarstvo, a određen broj mladih ljudi bi se vratio, jer u gradovima nema posla i teško žive.
- Kada bi napravili put i podstakli povratak na selo možda bi se nešto promenilo. Lično, skeptik sam.
Nemamo seoskog puta, nećemo ga ni imati jer onaj glavni, asvaltni koji prolazi pored Veternice i “žila kukavica” je za 22 sela u katstrofalnom je stanju, sve rupa do rupe.
Kad se taj ne popravlja, koja nada ostaje za seoske i to planinske. Pisali smo peticije, molili, sada smo digli ruke.
Traže da učestvujemo novcem u prosecanjuu puta i nasipanja šoderom. Nema od toga niša, ovde ljudi bukvalno preživljavaju – kaže Dragan.
Inače, meštani Dobrejanca, ali i drugih sela, posebno oni koji žive pored asvaltnog putra u blizini spremni su da pokrenu inicijativu da se pojedine rupe, koje su i po metar dubine, prodube za još metar i izgrade na putevima javne česme.
- Izgleda kao šala, ali nije. Još malo opet će ljudi morati u Vranje na konjima, pa barem da imaju na svakom koraku gde da napoje konje i osveže svoje napaćene duše – ističe Dragan, na rastanku.
Dušan Đorđević
ISPOD ORLOVE ČUKE
Dobrejance se nalazi u južnom delu Poljanice , između sela: Sekirje na istoku, Uševce, Stance i Roždace na severu i Drenovac na jugu, a na zapadu se proteže do vrha Orlova čuka (1274 m).
Razmešteno je najvećim delom sa leve strane Veternice, oko Samobučke doline i na mestima Dobrejanski rid, Cerovi rid, Jabukovo, Jejak i Lazarov kladanac, a samo manjim delom sa desne strane ove reke. Razbijenog je tipa i nema izraženih mahala.
Od centra Vlasa udaljeno je oko 6 km. U istočni deo sela stiže se asfaltnim putem Vranje - Mijovce, a u zapadni (planinski) deo iz Vlasa, preko Stanca, ili slabijim putevima iz pravca Drenovca.
Selo je skoro u celini pokriveno bukovom šumom, ima osobine tipičnog planinskog sela. Zemlja je slabog kvaliteta, nepodobna za ratarstvo.
Stanovništvo se ipak izdržava ekstenzivnom poljoprivredom, sa naglaskom na stočarstvo i voćarstvo. Pored toga, razvijena je goroseča.
Bogato je zdravom planinskom vodom, a najpoznatiji kladenci su Bajramov, Zećirov, Nurin i Ibišov.
U selu je osnovna četvorogodišnja škola. Seoska slava (litije, krste) je na Gorešnjak, 26. jula.
ARNAUTI
O nastanku sela malo se zna. Do dolaska Arnauta u ove krajeve, u Dobrejancu su živeli Srbi, od kojih su poznati Dabarci i Kovandžici, i neki Grk koji se kasnije poturčio.
O tome da su selo osnovali Srbi govore ostaci, zidine, tri stare crkve. Jedno crkvište je u dolini Veternice, neposredno pored puta Drenovac - Uševce, a drugo u vrh sela, kod mesta Jabukovac.
Dolaskom Arnauta, Dabarci su se iselili u Vranje a Kovandžici u obližnje selo Smiljević. Kao veliko, raštrkano albansko selo, Dobrejance spominje putopisac Han (Johan Georg fon Han) 1861. godine.
Posle oslobođenja 1878. godine, selo je ponovo naseljeno Srbima. Aćimovići su doselili iz Ostrovice, Stevanovići i Pavlovići iz Drenovca, Antići (Ćurkovčani) i Šopci iz Sekirja, Stevanovići i Đorđijinci iz Uševca, Ristići iz Lesnice u Pčinji, Stojkovići iz Belanovca, Guzezini iz Drenovca.
Danas ih je malo ostalo, a pojedine familije više ne postoje u selu.
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
