Iako iz Vranja, Jordan Aćimović medicinu je studirao i zavšio u Francuskoj u Lionu, 1923. godine. Kao lekar počeo je da radi 1924. godine i najviše je službovao u Makedoniji, u Kruševu i Vinici.
Manastir Prohor Pčinjski gde je Aćimović sahranjen
Kratko vreme, kao privatni lekar, 1933. godine došao je u Vranje, ali već naredne vratio se u Makedoniju u Strimicu gde je radio kao lekar do izbijanja rata, 1941. godine.
Boraveći kratko vreme u Vranju upoznao je doktorku Kseniju Mitrović i oženio se njome. Ona je rođena 1899. godine u Kragujevcu, a medicinu je završila u Nansiju u Francuskoj, 1925. godine.
U Vranju, u školskoj poliklinici radila je vredno sa puno entuzijazma ne štedeći sebe. Sa doktorkom Stanislavom Ilić Gočobankom može se smatrati pionirom pedijatrijske službe u ovom delu južne Srbije.
Nakon udaje za dokotra Jordana prešla je da radi i živi sa njim u Strumici.
U Strumici doktor Aćimović aktivno je učestvovao u društvenom i političkom životu zemlje zajedno sa Vranjancem Stojanom Dodićem koji tamo bio učitelj.
Bio je vešt govornik, znao je da je strumički kraj poljopivredni i šta može da muči seljake. Pobedio je na izborima za narodnog poslanika kao pripadnik grupe nezavisnih kandidata, 1935. godine.
Strumički kraj predstavljao je u četvorogodišnjem mandatu do 1939. godine. Kasnije je postao član JRZ (Jereze), Jugoslovenske republikanske stranke.
Izbore je dobio tako što je u to vreme žestoko kritikovao ministra poljoprivrede, gospodina Uzunovića. Glavni moto u kampanji bio je: „Menjajmo ga braćo i sestre, muze ovde po strumički sela a siri u Beograd“.
Po okupaciji Makedonije od Bugara, 1941. godine, bio je uhapšen i deportovan u radni logor u Bugarskoj gde će kao lekar raditi do kraja 1944. godine.
Po povratku, odlučio je da se vrati u Vranje i zaposlio se u novoosnovanoj Poliklinici. Kao doktori opšte prakse to posleratno vreme obeležili su pored njega i dr Stojan Lazarević i dr Božidar Kostič Bata Lule.
Godine 1956. Panta Jovanović Kazak, načelnik službe za zdravstvenu zaštitu u Vranju, formirao je Službu hitne pomoći i u okviru nje Službu kućnog lečenja.
Dokror Aćimović, Lazarević i Kostić koji su bili u godinama korišćeni su pri kompikovanim zapuštenim slučajevima, a bili su oslobođeni odlaska na teren zbog potrebnog većeg fizičkog naprezanja.
Na čelo Službe dolaze mladi uspešni lekari poput Slavoljuba Kostića i Slobodana Milenkovića.
Doktor Jordan Aćimović biće upamćen kao čovek koji nije pravio nikakvu razliku među ljudima, voleo je da se proveseli, pa i nasred čaršije.
Jednom, na prvi dan Božića, 1972. godine, prolazio je kroz cenrar čaršije i naišao je na ulične svirače iz Vranjske banje predvođene svima poznatim Džambolajom.
Videvši ga, znajući da im je uvek dobar mušterija pritrčali su. Džambolaja je odmah naštimovao gitaru sa dve žice: „Doktore, za tebe ona od našeg brata crnca (Luj Amsrtong): „O mandu seks, o maču ni“.
„Može, samo veselo“, pristajao je i dižući ruke uvis veselio se. Pri polasku vadio je „krupnu“ novčanicu iz džepova i darivao ih.
Ono što je obeležilo jedan deo njegovog života je ljubav prema fudbalu i lokalnom FK Dinamo gde je radio volonterski.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka upamćen je sa šeširom na glavi i malom četvrtastom torbom kako šeta pored aut linije ili iza gola i burno navija.
Znao je da stane iza protivničkog gola, u trenucima kada su fudbaleri Dinama žestoko navaljivali, izvadi iz torbe metalno zvono i pone da poskakuje u lupa bez prestanka.
Publiku, koja je tada u proseku bila oko dve do tri hiljade, dovodio je do dilirijuma. Posebno su bili upamćeni njegovi izlivi oduševljenja kada bi Dinamo postigao gol.
Bacao je torbu uvis i poskakivao radujući se kao dete.
Doktor Aćimović se razveo od supruge Ksenije i po drugi put oženio Kosarom, sestrom Nikole Nikolića Koleta, poznatog u Vranju, kao predratnog fudbalera, a kasnije i sportskog radnika.
U penziju je izašao 1966. godine. Nije imao decu i svoju kuću u Dositejevoj ulici, vranjskom „crkvenom sokačetu“ poklonio je vranjskoj Crkvi.
Za uzvrat tražio je da bude sahranjen na groblju u manastiru Prohor Pčinjski gde je često odlazio i bio veliki prijatelj sa igumanom Pimenom.
Umro je 9. decemra 1977. godine i sahranjen je po svojoj želji na manastirskom groblju.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
