Ulica Mate Jerkovića u Vranju nekada je bila krivudavi zemljani sokak, ali poznata ne samo zbog familija koje tu žive, već zbog blizine crkve, u kojoj se svake godine 8. maja slavi Sveti Marko.
Ovako se nekad slavilo u Donjem Vranju
Ovako priču o seoskoj slavi, Svetom Marku, priča jedan od najpoznatijih Donjovranjaca, starosedelac Branko Stošić Cincar.
Sveti Marko je seoska slava u Donjem Vranju, kad se sveti maslo i moli svetac da zaštiti useve, stoku i ljude. Svaka kuća je slavila, naročito do Drugog rata.
- Kad su komunisti došli perfidno su zabranili da slavimo kao su to radili naši preci. Govorili su: „Mi ćemo zabeležiti ko ide u litiji i obavezno podvući da vam niko ne brani“.
Litija je polazila od crkve, do mosta i naniže do puta, pa kroz polja kod Kupininske vodenice, pored Morave do velike kruške kod motela i natrag kod crkve.
Tada bi tri puta zaobišli crkvu, zvona su zvonila, a mi smo svi, i deca i odrasli pevali: „Sveti Marko sveti maslo, Gospodi pomiluj, Gospodi zaraduj“.
Iz grada bi pristizali bombondžije, sa cegerima u kojima je u kutijama sa ledom bio za decu primamljiv klaker, pa razne poslastice od šećera, pre svega petličiki, lulčiki i alva od brašna.
Liciderska srca bila su za devojke. Koja bi dobila srce od momka lizala ga je danima, a koja bi kupila sama pojela bi ga brzo, a potom dugo zurila u ogledalce, čudeći se svojoj lepoti i uzdišući u iščekivanju narednog sabora – priča Branko.
Najintersantnije bi krenulo oko podneva kada bi došlo po nekoliko muzičkih bandi iz Vranja i okoline.
Pojedini, već pripiti stariji donjovranjčani, nestrpljivi zbog muzike i veselja bili su spremni da, od besa, pocepaju goč.
Bilo je čuvenih igraoraca sa maramom u ruci ispod čijih se nogu zemlja tresla.
Kad bi poveli kolo Branko, Vecko, Mile Ganjče, Slobodan Šapkar ili Perica teško onom ko bi hteo da preotme muzikante. Njihovo se znalo: „dok duša iska“.
- Mi smo narapiti, brzi ljudi, drčni na sve što razvrti pupak. Pojedinci, kad popiju, mogu iz pamet da isteraju svakog.
Pesnica da sevne, nož da se potegne nije bilo nikakvo čudo, ali s druge strane uvek bi se našao neko ko bi sprečio najgore, pa makar to bili i milicajci – tvrdi Branko.
Na saborima, mladi naraštaj je dolazio kako su govorili „na gledanje, za ruku vatanje, celivanje i veridbu ugovaranje“. Mnogi senici u obližnjim štalama mogli bi da ispričaju ljubavnu istoriju donjovranjskih sabora.
- Muzika i kolo su čudo. Rastrese se snaga, prepletu se prsti, obrazi rušte, gore. Upale se žarčići, a da se ugase mora da se šmugne u štalu, na seno od čiji mirisi se odmah pada i krene grvaljanje.
Kakva devojka takva rabota. Bilo je samifaćki koje ti odmah skoče, ali i one koje ti dadu samo da gu jedamput cuneš, i to da joj protrljaš zubi, ništa više – završava priču Branko.
Danas, nema više okupljanja i sabora, ali slavska sveća nije utuljena.
Slavi se itekako, prvo u crkvi, a potom u kućči domaćina slave. Sveti se maslo, postavlja se crkvemna trpeza za sve prisutne dobronamernike, predaje se slava sledećem domaćinu, a potom u kući domačina slqavi sa svojim najbližim rođacima i prijateljima.
Ovogodišnji domaćin slave je Srba Jovanović Bida sa svojom porodicom.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
