Vranje - Da je među Vranjankama za vreme turskog zemana bilo izuzetno lepih žena govore razna predanja, počev od porodičnih, pa do ličnih poput pisanja i svedočenja savremenika tih vremena Jovana Hadži-Vasiljevića, poznatog vranjskog istoričara, etnografa i književnika.
Njihova lepota, posebno, nije davala mira bogatim i obesnim mladim Turcima.
Od brojnih porodičnih predanja treba, pre svega, spomenuti svedočenja familija Tašanini i Bajinci.
Vranjanac Dimitrije Hadžistevanović se bavio trgovinom pod Turcima i to uspešno. Oženio se Tašanom, jednom od najlepših devojaka u varoši.
O njenoj lepoti ispredane su legende. “Sva u svili i kadifi, vitka i jedra; leti, po podne, leškarila je u ljuljšci. Oko nje služavke, da je rashlade lepezom od paunovog perja i razonode pesmom, koja golica i tera na maštu.
Mladi, obesni Turci, penjali su se na Sahat kulu, koja beše u blizini, da je vide, jer takve lepote nije bilo do Carigrada”. Mnogi mladi Turci su noće provodili sa mislima kao da je ukradu, da se domognu njene lepote.
Ali, Dimitrije i njegova braća, kao i momci čiraci budno su pazili na svaki njen korak. Po njoj, po njenoj lepoti, familija će dobiti nadimak Tašanini.
U predanju vranjske famlije Brainci, kaže se da se ključan dogagaj za sve njih desio kad je varoš Vranje bila pod turskom upravom. Lepa i jedra udovica, koja je imala trojicu sinova, radila je u bašti.
Primetio je Ibraim, jedan od najbogatijih Turčina u varoši i zaljubio se. Nije dugo trajalo njihovo gledanje, rešili su da život nastave zajedno.
Prebegli su u Kumanovo. Pre toga Ibraim je celokupno svoje imanje preneo na poklon najstarijem udovičinom sinu. Od tada trojicu mladića Vranjanci nazvaše Ibraimci, koje kasnije pređe u Braince.
Jovan Hadži-Vasiljević, pisao je lepoj Feti u knjizi “Muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji”:
"Pred same Srpsko–turske ratove 1876–78. zagledao se bio kumanovski kajmakam, sreski načelnik, u unuku ondašnjega staroga kumanovskoga sveštenika Jovana, Jelisavetu – Fetu – i pokušavao je da je zavede obećanjima, pa se spremao da je i silom uzme.
Ali nije smeo do kraja u tome da ide, jer čim se o tome počelo zuckati, angažovali se za nju hrišćanski prvaci, mitropolitski namesnik ikonom Dimitrije i drugi srodnici Fetini, i kajmakam je ubrzo bio premešten iz Kumanova.
Kako su domaće prilike sveštenika Jovana za turske avanture bile vrlo povoljne – kuća mu je bila bez domaćice i druge ženske glave – a Fetina je lepota mnogoga Turčina zanosila, okome se na Fetu drugi Turci meštani, neozbiljni ljudi, kumanovski ašici i bekrije, i počnu se spremati da je ugrabe.
Inače je pop Jovanova kuća bila na ivici hrišćanskoga dela grada prema turskom delu, i Fetu prevedu u kuću prote Dimitrija. U toj kući je Feta živela četiri meseca.
Za to vreme srodnici i prijatelji nađu Feti mladoženju u Skoplju i tamo je udadu.
Ali su besposleni Turci našli Fetu i u Skoplju, i tamo joj počeli dosađivati, dok se nije sa mužem, posle oslobođenja Vranja, preselila u Vranje. Jedan od tih kumanovskih Turaka usudi se i ode čak u Vranje, da tamo potraži Fetinu ljubav.
I ako je bio inače dobar čovek, u Vranju je izvukao za sve one ostale ... O ovoj Fetinoj otpornosti spevane su bile u ono doba u Kumanovu pesme koje su do skora javno pevane. Feta je umrla u Beogradu 1899. godine.”
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
