Šestdesetih godina prošlog veka, Šapranačko gradsko groblje u Vranju nije bilo za sve samo mesto za mrtvace, grobare, božjake, već za ljude u njegovoj okolini mesto društvenog, zabavnog i interesnog života.
Šapranačka crkva
Za mnogu decu, nekada, bilo je životna škola. Tu su se učili hrabosti, lukavstvu, lakoj i težoj zaradi, prvom piću i popušenoj cigareti, dobijanju na prevaru prvog poljupca i mnogo toga što bi van groblja bilo nezamislivo.
Prva zarada u vidu «petodinarca», za koji je moglo da se kupi parče crvenca sa orahovom jatkom u sredini, mogla je da se zaradi leti, u gluvo doba.
Isplaćivali su stariji, a dečaci od sedam do deset godina starosti imali su zadatak da odu do zvonare, u sredini groblja, obese se o konopac i zalupaju zvona.
Pritom, opasnost je vrebala od Dide, božjeg čoveka koji se krio u pomrčini i čekao sa drvenom gabrovom motkom u ruci.
Zarade je bilo i krajem juna, od branja lipe koja se nalazila u neposrednoj blizini crkve. Lonac od litra napunjen lipom prodavao se u naselju Češalj za dinar.
A za te pare mogla su da se kupe deset fišeka semenki kod Bore Noneta, koji je stalno isticao da je tajna kvaliteta njegovih semenki « prste da poližeš» u tome što ih je sušio u šarenoj hladovini ispod ogromnog duda gde je njegov kosmati pas Buljko stalno dolazio da piša.
Ipak, najveća zarada dolazila je od bakarnih fenjera. Oko crkve i zvonika, po propisu otamjanjeni, dizali su se spomenici i širile porodične grobnice bogatih i viđenijih Vranjanaca.
Tih godina bakar je bio na ceni i za jedan dobro sređen fenjer i uredno prodat na otpadu mogle su da se kupe nove «super rifle», tesne uz nogu, koje su se navlačile pošto bi se na nogama satima utrljavao mirišljavi sapun «jorgovan».
Šapranačko groblje bilo je društvena i zabavna škola života. Tu na ulazu u groblje, sa desne strane, kod starih kamenih spomenika, dečaci i devojčice igrali su razne ratničke igre, potom žmurke i one sa sa loptom: cepi-gaće, na na-slovo-na-slovo i neka bije lopta na mestu nije. Vežbala se i preciznost u gađanju prvo gumenim lastrežom.
Bilo je tada i gladnih, duvanskih godina. Stariji ljudi, pričali su deci kako je neki deda počeo da poboljeva, a zabeležio Radmilo Milovanović Čaplja, pa se požalio najbližim rođacima. «Nisam dobar! Će mrejem»!
Žene, koje su se tu zatekle, shvatile su to ozbiljno i zabrinuto ga pitale: «Slatki dedo, kaži nam što da ti lepo iznesemo na grob, za podušje»? «G....»! - odbrusi deda.
«Tugo, zašto to!» - povikaše u glas. «Same će si izedete»! - odgovori deda. Ali, ko pita pokojnika! Pa, još u Vranju.
Iznosi se najbolje, za sve može da nema, ali za podušje mora da ima, i niko ne pita kako i od dakle. Deca su sa nestrpljenjem tih godina dočekivala zadušnice.
Moglo je da se pojedu tatlije, gurabije, kiflice, pite, banice, kokošji batak, ćufta, kobasica, turšija... «Pokojniku za dušu, živome u gušu», zahvaljivali su se.
Šapranačko groblje je za kockare bilo vranjski Las Vegas. Karte su se igrale kog Avramske grobnice.
Karte nisu bile najpopularnije i nisu donosile toliko uzbuđenja kao «vrtenje para». Dve metalne pare bacane su u vis, pa ako dođe pismo dobija se, a ako su glave gubi.
Pored onih koji su direktno “vrteli pare” bilo je mnogo sveta, neko je gledao, a mnogi su se kladili. Svako je imao svog favorita.
Šapranačko groblje nije bilo samo mesto tuge, suza i plača. Bilo je i mesto ljubavi.
Momci iz okoline redovno su pokušavali da namame i uvedu u groblje, što dalje, devojke sa kojim su se zabavljali.
Izlazak, uz pratnju đuvegije, plaćao se, poljupcima ili nečim drugim, zavisno “na koliku je cenu bola devojka”.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
