Milan S. iz Vranja još kao mladić upao je u kandže zavisnosti od alkohola. Potresna ispovest koja sledi govori o paklu krooz koji je ovaj sada četrdesetogodišnjak prošao.
Ilustracija
- Imao sam 24 godine kad me je prvi put uhvatilo alkoholno ludilo: drhtanje, telo se savija, grči, ruke tresu, brojim korake da odagnam misli od pića, po dva-tri dana ne spavam, čas je plafon dole, čas gore
Užasan svrab razdire kožu. Vino, rakija, samo da se dokopam, proganjalo me je. Noć, napolju, u glavu, svuda. Šetam po sobi ubrzano.
Merim je uzduž i popreko. Izletim napolju. Krenem ka centru. Znam koje se prodavnice prve otvaraju. Njih pet-šest. U jednoj, grozničavo, moleći dobijam flašu vina. Pijem je iz dva cuga.
Na trenutak umirim svrab i krenem sa ubitačnim opijanjem - počinje svoju ispovest Milan S, 40-godišnjak koji se leči od alkoholizma i ne pije od maja 2003.
Počeo je s pivom u osmom razredu osnovne škole. Na rođendanima, žurkama, ekskurzijama. Bio je zatvoren u sebe, nekomunikativan, nesiguran.
Imao je mali broj drugara. Nepoverljiv i nesnalažljiv, vreme je provodio kod kuće. Popivši prvo pivo, pa drugo i svako naredno, osetio je olakšanje, prijatno opuštanje.
Ubedio je sebe - ako želi da bude kao drugi, mora da pije.
- Do vremena kada je trebalo da krenem na odsluženje vojnog roka ušao sam u formu za opijanje bez nekih preterano uočljivih posledica. U društvu sam mogao najviše da popijem i podnesem. To priznanje drugih je godilo.
Najzad sam u nečem najbolji. Do vojske sam pio povremeno. Imao sam pauze. U vojci sam uzeo zalet.
Pilo se sve i svašta. Ipak, moje piće bilo je pivo. Nisam izlazio iz kantine. Govorili su da sam protočni bojler - kaže Milan.
Raspadom zemlje roditelji su mu ostali bez posla. U kući je bilo napeto. Nije prestajao da pije. Njegovi su uspeli da u kući otvore trgovačku radnju.
Radio je kao prodavac. Prvo što je pomislio: "Bože, hvala ti, sad imam piva koliko mi volja!"
- Pio sam svakodnevno. Flaša s pivom bila je ispod tezge. Povremeno bih izašao u nabavku i svraćao u kafane. Piće-dve s nogu i vraćao se.
Moji su primećivali i prigovarali. Sve do 1993. godine. Počeo sam u radnji da galamim, da menjam raspoloženje. Oči staklaste, vodnjikave, odavale su zavisnika.
Tada, prvi put idem kod lekara na neuropsihijatriju. Saopštava mi da sam alkoholičar i da moram da se lečim - navodi Milan.
Plašljiv po prirodi, ostavljao je piće neko vreme i ubeđivao okolinu da može da ne pije. U stvari, prešavši crtu nastalo je njegovo desetogodišnje besomučno opijanje.
Za njega, kao i za mnoge druge alkoholičare, važio je sindrom prve čaše. Kad nju popije zaustavljanja nije bilo.
- Te godine upoznajem svoju bivšu suprugu. Moji je nisu hteli. Odlazimo u podstanare. Pijem i dalje. Još više.
Zovu nas da se vratimo, misleći da je odlazak od kuće razlog mom opijanju. Naredne godine se vraćamo. Rodio mi se sin 1996. godine. Još jedan razlog za piće.
U novembru me prvi put hvata alkoholno ludilo. Krene drhtanje. Telo se savija, grči. Ruke se tresu. Zavlačim ih u kosu. Čupam pramenove. Znojim se. Kao da me neko polije kantom vode. Šetam se po sobi ubrzano.
Brojim korake da odagnam misli od alkohola. Grozničavo tražim piće. Zatvaram se u sobi. Po dva-tri dana ne spavam. Oči podbule, kapci crveni, teški. Počinje sve da se vrti oko mene.
Čas je plafon dole, čas gore. Hvata me užasan strah. Razaznajem poneku misao. Ludim li? Šta ako se razbolim? Da li ću umreti? Bežim na ulicu u potragu za pićem - priča uzbuđeno Milan.
Početkom naredne godine počinje da ga boli jetra. Odlazi lekaru i utvrđuju mu uvećanje od dva prsta i da je zamašćena.
Govore mu da će umreti ako nastavi da pije. Ne želi da ostane u bolnici i leči se. Strah čini svoje, podvrgava se rigoroznoj dijeti. Ne pije osam i po meseci. Sređuje jetru. I, onda, počinje ponovo.
Nastavak sledi…
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
