OK Radio nastavlja priču o lečenom alkoholičaru Milanu S. iz Vranja o paklu krooz koji je prošao, ali i nadi koju sada ima.
Ilustracija
- U mojoj pijanoj glavi uvek je bila žena, nikada deca. Dobio sam i drugog sina, 1998. godine. Ni danas nisam siguran da li sam je ludo voleo ili posesivno bio vezan za nju zbog alkohola.
Napuštala me je, vraćala se. Bezbroj puta. Kad bi otišla, molio sam da se vrati, obećavao da ću se lečiti, biti drugi čovek.
Kad bi se vratila, tražio sam pogodan trenutak za svađu i bekstvo u piće. Počinjalo bi uvek tako što bih dolazio pijan i preturao po kući tražeći flašu.
Počeli bi da me prekorevaju i prasnuo bih. Narednih pola sata bio je pakao u kući. Lomio sam sve. Vrištao, urlao, nasrtao na ženu, nekad i na roditelje.
Deca, onako mala, plačući su bežala iz kuće. Zvali su policiju. Kasnije su digli ruke. Čekali bi da me prođe. Bili su očajni - navodi Milan.
Počeo je periodično da pije zbog iscrpljenosti organizma. Po 15 dana pio je i danju i noću. Nije spavao, niti jeo. Onda bi pao u kući ili na ulici. Pravio je pauzu po mesec-dva.
- Kad bih se povratio, nastupale su krize. Svašta sam radio. Moji su me zatvarali u sobu. Bežao sam. Jednom kroz prozor, pa na krov od susedne kuće.
Okliznuo sam se, pao i slomio nogu. Pre toga, lomio sam ruku. Stavili su mi šipku. Bio sam na štakama. Ležao kod kuće.
Vešto manipulisao, lagao ukućane da je s pićem završeno. Negde pred Novu godinu ponovo sam se posvađao sa ženom.
U naletu besa hteo sam štakom da je ubijem. Izašao sam i napio se. Pio sam idući na štakama po prodavnicama - kaže Milan.
Došao je rat. Mobilisali su ga u Golemo Selo, iznad Vranja. Pozadinska jedinica. Svi piju. Bio je u groznici.
Po završetku rata, od 2000. godine počinje da pije rakiju. Do tada je pio samo pivo i vino.
- Dobijam epileptičan napad. S penom na usnama, zgrčen ležim u parku. Moji, teška srca, shvataju da sam zreo za ludnicu, Toponicu.
Naredne godine odlazim u Niš na lečenje. U Toponici ću biti do marta 2004. U međuvremenu, bežaću iz nje šest puta - priznaje Milan.
Lečio se na alkoholnom, zatvorskom i sudskom odeljenju. Zavisno od ponašanja. U bolnici bi se primirio. Bio je poslušan, sarađivao sa doktorima. Puštali su ga na vikend.
- Tada bih se napio i vraćali su me sanitetom. Bežao sam. Dolazio sam kući, nekad ne. Završio bih u kafanama oko niške autobuske stanice.
Desilo se da se oduzmem od pića. Pao sam jednom kao pokošen i slomio vilicu. Bio sam u zatvorskom odeljenju sa najtežim bolesnicima.
Nisam mogao da jedem. Pio sam mleko. Oslabio sam 22 kilograma. Izgledao kao avet. Po dolasku kući postao sam agresivan. Opasan po okolinu.
Sa sudskim rešenjem vraćen sam u Toponicu. Bilo je to maja 2003. To je najgori status. Ili ćeš se izvući, ili ostaješ zauvek u bolnici. To mi se uvrtelo u glavu.
Počeo sa da razgovaram sa lekarima, bolesnicima. Svi su mi govorili da mi je ovo poslednja šansa - priča Milan.
Do marta 2004. bio je u bolnici. Nije pio. Žena je otišla, zauvek. Deca su ostala kod roditelja.
Jednog dana nazvao je kući telefonom. Tražio je da čuje decu. Bio je to usiljen razgovor. Osećao je da ga se boje i preko telefona.
Tada je sebi rekao: "Moraš da izađeš, mora da se lečiš i budeš sa svojom decom."
- Izašao sam u martu 2004. Razveo sam se od žene i dobio rešenje da mogu da se lečim na slobodi.
Krenuo sam sa majkom u Dispanzer za mentalno zdravlje. Hvala doktorima. Lečio sam se opet od početka. Do dana današnjeg ne pijem.
Milan kaže da mora opstati. Nije na ovom svetu sebe radi.
- Moram da zaboravim dane kada sam udarao pesnicama po zidu sobe jer nije bilo pića. Da zaboravim grozničavo pijenje čistog alkohola, parfema, dezodoransa, kolonjske vode...
Da zaboravim mučninu, grčeve u stomaku, penu na usnama i vapaj: Umirem, gotovo je, gotovo...
Sa decom sam stalno. Šetamo, idemo na igralište, igramo se. Kao drugari smo. Voleo bih da budem roditelj. Onaj pravi.
Da radim, da ih vodim kroz život - kaže Milan.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
