Kući, u Vranju, retko. Pravdam odsustvo radom, švercom, moram da prehranim porodicu. Otac vidi da je sve po starom. Svađamo se.
Ilustracija
Sa ženom isto. Dolazi drugo dete. Treba ovo, ono... Zapamtio sam «pamperse». Šta ćeš, krao sam i donosio kući.
Društvo isto, provereni narkomani, krađe svakodnevne, drogiranja do besvesti. Dolazim do dnevne doze od dva ipo grama. Kući navraćam retko.
Deca me ne interesuju. Ne viđam ih po šest meseci. Krađe čine svoje. Dolazi milicija, privodi me.
Preokret nastaje kada me hapse zbog tobožnjeg dilovanja šest grama heroina. Nameštaljka! Kupovao sam za sebe i uhvatili su me.
Završavam u istražnom zatvoru. Soba tri sa četiri. Kriziram. U istrazi provodim 20 dana. Čupam se. Jedva. Razbistruje se mozak. Izlazim.
Ženi kažem, idemo kod psihologa da tražimo savet kako da održimo brak. Pristaje, bez pogovora.
U gradu, šetajući, susrećemo moju školsku drugaricu. Kada me je videla, onakvog usukanog, sa 50 kila, počela je da plače. «Zar, dovde da doguraš»!, kaže. Zna sve.
Savetuje me da sednemo u kafić sa njenim prijateljem koji se skinuo sa droge. Pristajem. To je bilo presudno. Dolazi, sedimo i počinje sa pričom.
Predočava mi budućnost. Sve se svodi na jedno: lipsaćeš kao prebijeno kuče, u nekom ćošku.
Savetuje mi da se odmah javim u Dispanzer za mentalno zdravlje, kod doktorke Brzaković. Odlazim sutradan. Prati me supruga. Doktorka počinje sa terapijom. Teško je, ali zahvaljujući njoj prebrođujem početne krize.
Oko mene je porodica. Počinjem da primećujem decu. Lečim se dva meseca.
Motivisan od doktorke vraćam se polako u normalu. Sve je super, ali stižu prve nevolje. Dolazi presuda za krađu od pre tri godine.
Dobijam dva meseca zatvora. Izdržao sam. Narkomani u zatvoru pokušali su da me navuku. Nisu uspeli. Izlazim.
Nastavljam sa intezivnom fazom lečenja. Opet presuda, zbog pištolja, neovlašćeno držanje i nošenje. Dobijam zatvor, dva meseca u Leskovac.
Hvata me panika. Doktorku takođe. Zar sad, kada sam pri kraju zalečivanja?
Pišem molbe, da mi odlože izdržavanje kazne ili da me prebace u vranjski zatvor. Umesto odgovora, jedne večeri upada policija kao u filmovima i odvodi me.
Zatvaraju me sa okorelim kriminalcima. Provociraju. Časte me «bombardovanom» kafom. Primećujem drogu i odbijam. Odustaju.
Nakon 15 dana dobijam premeštaj u Vranje. Tu nalazim na razumevanje. Nastavljam sa lečenjem. Izlazim iz zatvora. Deset meseci sam čist.
Osećam se suprugom, ocem. Radim privatni biznis. Otac mi pomaže. U odličnim smo odnosima. Sada funcionišem kao čovek.
Napustio sam društvo. Oni se i dalje rokaju. Ne veruju da sam prestao.
Svestan sam da je čupanje iz pakla teško. Nema opuštanja, nikad.
Ko jednom uđe u začarani svet droge svestan je da kad prekine dolazi do saznanja da je na lečenju do kraja života.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
