Pred vama je nastavak priče o organizovanom prosjačenju u Italiji, u ispovesti koju je jedan od nesrećnika iz Vranja koji je prošao čitav taj pakao dao našem novinaru.
Ilustracija
Za prostituciju, žensku, odabirane su devojčice, oko 15 godina i starije. Njih su posebno oblačili, umivali, šminkali. Vodili su ih uglavnom na kućne adrese.
Iz priče sa njima, radile su sa starcima, bogatašima. Sve što je bolesnicima moglo da padne na um. Nisu smele da uzmu ništa, ni hranu ni garderobu.
Novac je sakupljao gazda. Za prostituciju, mušku, odabirani su najlepši dečaci. Gledalo se lice. Čisti, uredni, okupani.
I oni su bili mušterije uglavnom bogatih i starih Italijana. Vremenom, činilo nam se kao da su devojčice. Tako su izgledali.
Iz tih grupa bilo je najviše pokušaja bekstva iz kampa. Ubijali su ih kao zečeve. Kamp je bio smešten u blizini Rima, na jednoj ledini, u podnožju brda.
Vidiš dete trči prema brdu i pucanj. Pada kao pokošeno. Tovare u kola, odnesu i bace u more.
U grupi za krađu bilo nas je šestoro, čevorica dečaka i dve devojčice. Tipovani su bogataški stanovi, vikendice. Odvozili su nas kolima.
Devojčice su zvonile, za svaki slučaj, a mi raspoređeni, čekali smo da uđemo kroz prozore. Odnosili smo sve vredno. Zlato, srebro, nakit, oružje.
Jednom prilikom, sakupio sam 10 kilograma zlata. Sve to predavali smo gazdi. Za nas bilo je tri obroka sa kazana koja je gotovila Bena.
U red, tanjir čorbe i parče ribe, komad hleba i čekanje novog zadatka.
Bilo je raznih situacija. Jednom došli su vlasnici u stan. Sakrio sam se ispod bračnog kreveta. Tu sam proveo noć, dok nisu otišli.
Nekoliko puta smo hvatani od strane karabinjera i odvođeni u zatvor. Sutradan smo puštani.
Kasnije, shvatio sam da su sve krađe bile u sprezi naših gazdi i šefova italijanske policije. Video sam kako se pozdravljaju, grle, ljube.
Veliku lovu su okretali, a pored njih bili su uključeni i pojedini Srbi iz Beograda.
Kada nismo tipovali stanove i bogataše odlazili smo na plaže, duž italijanskog mora. Krali smo novčanike i ostalo što je vredno. Radili smo i na ulicama Rima, Milana, Torina, Trsta...
Prišao bih gospođi koja je imala «kajlu» oko vrata, ispružio ruku i na talijanskom zatražio novac za hleb. Kada bi počela da vadi novčanik, munjevito bih joj otkidao zlatni lanac sa vrata i bežao.
Pravilo je bilo da ne smeš da se vratiš bez plena. Makar i sa jednim prstenom. U protivnom, sledi kazna.
Samo jednom nisam ukrao ništa. Novica, pod alkoholom, naredio je vezivanje ruku lancima za branik «mercedesa».
Upalio bi kola i nastalo bi plivanje na suvom. Bena, njegova žena, a i braća zaustavili su prodoran krik bola. Čuo sam, «gde njega, on je najbolji, takav se rađa jednom»...
Izgreban, krvav, drhtao sam. Da nisam bio u koži drugih dečaka. Plivanje na suvom je trajalo toliko da može svako u kampu da čuje jezivo vrištanje od bolova i vidi krv koja se slivala sa ogrebotina, ruku, nogu i grudi.
Kada bi se gazde napile, svako je dovodio po jednog dečaka i nastale bi borbe. Tukli smo se, a oni se kladili čiji će da pobedi.
I tu sam bio uspešan, inače usledila bi kazna, prebijanje štapom sa metalnim vrhom.
Bilo je i strašljivih dečaka. Plakali bi i govorili da ne smeju da idu u krađu.
Tada bi gazde pobesnele. Sakupili bi sve «lopove», ove što ne žele da kradu poveli sa nama. Odvozili su nas negde na more, na neki veliki most.
Poređali su nas pored ograde. «Gledajte i pamtite»! - govorili su.
Neposlušnu decu su vezivali konopcem, a onda spustali u more. Polako. Čuo se plač, moljenje, preklinjanje. Bacali su ih i davili.
«Gledajte, jedu ih ajkule». Da li su ih jele ili ne, sada ne znam. Tada sam bio ubeđen da jesu.
Bio sam šamipon malih «lopova». Vodili su me i u Francusku. Mesec dana, operisao sam na moru, u Parizu. Ojadio tamošnje bogataše.
Krao sam, sa uspehom, pune tri godine. S. je radio sa njima. Meni su jednog dana naredili da se spremim.
«Ideš natrag, kući, sedi i čekaj. Doćićemo po tebe». Samo sam klimnuo glavom. Došli su dvojica Srbina iz Beograda potovarili me u kola i odveli natrag.
Zima, u sandalama, u kratkim pantalonama i majici, sa parama za autobusku kartu do Vranja, stajao sam na peronu. Stigao sam noću.
Prepoznao sam reku, put za moju mahalu. Stigao sam, noć, lupam na vrata. Otvorila je majka. Pala je u nesvest.
Znaš kako je, za kratko vreme okupio se buljuk Cigana da vidi «talijanca».
Tako me i danas svi zovu, Talijan. Kada sam stigao jedva sam sastavljao rečenice na pomešanom cigansko-srpskom. Od straha, zaboravio sam maternji jezik.
Otac je u međuvremenu umro. Nemaština, pritisla sa svih strana. Nastavio sam da kradem. Morao sam, bre, brate.
Ali, kad sam dopao zatvora, niškog, a posebno leskovačkog, ukupno devet meseci, odustao sam od krađa.
Rešio sam da pošteno živim, pa dokle traje, nek traje.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
