Vaskrs, ili Uskrs, u Vranju, pa mahalama, po kućama u uskim sokacima uvek je bio Veligden! Veliki dan koji se sa nestrpljenjem čekao nakon dugog posta.
Farbana uskršnja jaja
Eh... Veligden bi počeo još od Velikog Četvrtka. Strasnu sedmicu do koje su svi držali u kući, a najviše babe, deca su teško podnosila.
- Za doručak komadi hleba u čaju od nanice, za ručak kuvan krompir ili pirinač, za večeru paradajz sos iz flaša, koji je ostao od zimnice, pomešan sa krupno isečenim crnim lukom.
U podne, počelo bi mastenje jaja. Majka bi još jedamput proverila boje koje smo kupili u gvožđari, ljuspe od crnog luka da ih nije načela buđ i listiće od raznih travki koji su služili za ukras.
Tu su bile i porozne perlon čarape u kojima se stavljalo jaje i umakalo u boju. Najbitnije je bilo da su jaja prvog kvlaiteta, bela da sijaju, da su kokoške hranjene kako treba, barem poslednji mesec pred mastenje, da jaja ne pucaju u vreloj vodi.
Od sto komada najviše dva su mogla da puknu, ako ih je bilo više nastala bi vika po kući, neko je štedeo u kokošarniku na hrani – pričao je Živojin Mašutković Žika Mašuče, iz Donje Šaprance.
Na Veliki Petak, u starom Vranju, na dan kada je razapet Isus Hristos, varoš bi zaćutala, na ulicama je bilo malo sveta, samo onih koji su žurili u podne u crkvu da prisustvuju iznošenju plaštanice.
Ta tišina, to odmaranje po kućama i čekanje ručka gde se iznosio pasulj na vodi označavalo je žalost za stradalim Gospodom. Tog dana svi su bili pod kontrolom baba, a najviše deca.
Ni u snu, niko nije smeo da pomisli da se omrsi. Bio bi to greh koji bi mogao da navuče prokletstvo nad kućom. Zato se i nije izlazilo iz kuća.
Velika Subota se dočekivala sa olakšanjem, jer se samo na jedno mislilo: sutra je Veligden! Tada se je u Vranju tradicionalno klalo jagnje od koga bi se sutradan gotovila razna jela, po proceduri propisanoj od predaka.
- Nije bilo kuće u kojoj se ne bi čula vreka jagnjeta pri klanju. Bila su sirotinjska vremena za mnogo šta, ali za jagnjad ne. Tada je važilo pravilo, kao da ga je sam Gospod propisao: „Prodaš kožu džaba meso“ – kazivao je Žika.
Ujutru, na Veligden, čim bi ustali majka ih je postrojavala ispred bunara da se umiju i obrišu mekim šarenim peškirom. Nastalo bi oblačenje za službu u crkvi.
- Oblačili smo nove kratke panatlone sa tregerima, nove majice sa kragnom, šarene čarape, nove sandale sa kožnim kajišem.
Sestra belu suknjicu na karnere, čarape bele soknice, naboranu košulju, roze sandalice. Sa sobom bismo poneli po jedno crveno jaje koje smo ostavljali u crkvi. Po završetku službe odlazili smo kod najbližih rođaka, da im „polazimo kuću“ kako se govorilo i čestitamo praznik.
Još na ulasku u dvorište dočekivali bi nas: „Tugo, tugo, dođoste li slatki, a mi se pitamo: „Gde li su do sada“? Nastalo bi ljubljenje, posedali bismo u dvoriše na novim drvenim stolicama i čekali posluženja – raspredao je Žika.
Počelo bi se slatkim od dunja i hladnom bunarskom vodom, raznim pitama, od kojih su najviše voleli „ačak“ pitu sa urdom. Čekali su ono glavno – kolače!
- Tu su bile, raznog oblika, gurabije, tatlije i vanilice koje smo obožavali. Pred polazak dobijali smo po jedno crveno jaje, da budemo zdravi i jedri, koje bi nam do kuće pofarbalo ruke.
I novac, koji smo iščekivali sa velikim nestrpljenjem. Znali su dede, babe, ujaci, stričevi, tetke, koliko treba da daju – niti malo da ne bi ostalo u nekoj kućnoj fijoci niti mnogo da nam ih ne uzmu roditelji, već taman toliko da se počastimo sutradan na Čist Ponedeljak u poslastičarnici u centru varoši i da obavezno popijemo po kabezu – kazivao je Žika.
Nastavak sledi…
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
