OK radio donosi novi nastavak priča o tome kako se nekada u Vranju slavio Uskrs, koji se ovde oduvek zvao samo jednim imenom - Veligden.
Uskrs u Vranju (Foto: Vranjske)
… Po povratku kući izlazili su na ulici jer je počinjalo kljucanje jajima sa uličnom decom.
Mnogi su imali drvena koja su im pravili komšije stolari i farbali ih u crveno.
Manja deca mogla su biti prevarena, ali starija ne, jer su se drvena jaja mnogo razlikovala od ostalih.
- Kljukalo se na „uzimačku“, onom koje se ne polomi taj uzima ono drugo.
Zato se danima tražilo od očeva da im se nabave jaja od guski za koje se smatralo da su najjača.
Mnogi nisu hteli da se kljucaju i sa tim jajima već isključivo kokošjim. I za čudo, najviše bi pokupio jaja neko sa najmanjim jajetom kao drvo tvrdim vrhom.
Bilo su to jaja od kokoški, onih kikireza, koje su hranjene specijalnom hranom – isticao je Žika Mašuče.
Kada bi se vratili kući čekao ih je „veligdenski“ ručak, u to vreme gotovo isti u svim varoškim kućama.
- Počinjalo se sa čorbicom od jagnjećih creva i iznutrica. Creva je majka pažiljivo prala, okretala više puta na tršljiku (trsku) ili tanak vrbov prutić.
Kusala se vruća i samo bi se, posle dugog posta čulo: „Uh, uh, uh“... Potom bi se pristavljala kapama.
Kapama je bila gusta čorba sa puno spanaća i jagnjećeg mesa isečenog na krupne kocke, kako se govorilo „da budev kako dečje pesnice“.
Uz nju se obavezno jelo ovčje kiselo mleko, koje je moglo nožem da se seče.
Nakon toga dolazio je đuveč sa pirinčem, spanaćem i jagnjećim mesom od vrata i rebara - „da malka pušti soft, da upije oriz, snaga da se ustrese dok se jede i maca“, pričala je majka.
U nekim kućama pravio se srmaluk. Uzmu se sve iznutrice i creva od jagnjeta, pa uviju u jagnjeću maramicu i u veliku zemljanu tavu ispeku. Jede se vruće sa ljutim paričicama.
„Ajde da se zasladimo“, viknala bi majka. Ne, nisu to bili kolači, već se vadila zamljana tava iz šporeta u kojoj je bio ispečen jagnjeći but.
Uz njega se pilo domaće otočeno „belo“ vino koje se „gazilo“ soda vodom.
E, kad se to završi prinosili su se kolači koje smo mi deca željno iščekivali.
Stariji su se grabili za tatlije sa oprasima, a mi za mlakom poparen koh ili vanilice koje su se topile u ustima, a pekmez zadržavao oko usana – pričao je Žika.
Stariji su, potom, ostajali da malo odmore, prvi dan Veligdena u Vranju je bio isključivo porodičan praznik. Deca su odlazila na ulicu da nastave sa kljucanjem jaja.
Tek uveče, nastalo bi okupljanje komšija koji su su se spremali da pored Šapranačke reke, na obodu Vranja, nastave da proslavljaju praznik nad praznicima – pobedu života nad smrću.
- Poneli bi čaprnje, zemljane posude za vino, u kojima bi stalo 1,3 litra rajskog pića.
Vino su kupovali i ispijali ga do besvesti. Seli bi pored reke i na mangalu pekli meso i svinjske džigerice. Mangal je bio žar od ćumura.
Mesečina je udarala odozgo, pravo u teme, napred su se crneli tamni obrisi rida. Reka je tiho žuborila i žurno se udaljavala ka donjovranjskim poljima i Moravi.
Zagrejani vinom, raspaljenih čula, „željni i žalni“, otac i njegove komšije bi pesmom vidali žal za prošlim. Uzdisalo se i pilo...
«Magla padnala dolinom, od njum se ništo ne vidi... Božano, momo, Božano“... – sećao se Žika.
I tako, do duboko u noć, da se zna kad je Veligden.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
