Vranje - Ako pitate u Poljanici: ko je Zoran Stojanović Kmet, mnogi će vam reći: “Božja rabota i volja”!
Stojanović
Iako ima 54 godina izgleda mnogo starije. Živi sam u planinskom selu Strešak, u zaseoku Repanci, 30 kilometra od Vranja.
Na štakama, ovaj invalid živi u kućici sa drvenim vratima iskovanim od dasaka, unutra je omanji hodnik i jedna soba.
Dole neravna zemlja, gore popucali počađaveli plafoni, sa strane razljuskani zidovi, a u sobi na bočnom zidu zjaji oveća rupa koju je zapušio starim stvarima.
Oronuo, bolest i raniji buran život učinili su svoje. Ima 9.000 dinara socijalne pomoći, živi od nje i branja šipruraka.
- Živim kako mi je dosuđeno, jer “onaj” gore svakom daje prema zaslugama. Zbog otežanog hoda na štakama mogu samo da berem šipurke koje su svuda oko kuće.
Uzmem dugačak štap, povučem bodljikavu granu, berem i stavljam u torbu koju obesim oko vrata. Prodajem na pijacu u Vlasu, a cena je od 35 do 50 dinara po kilogramu – priča Zoran.
Do Vlasa ima sedam kilometra zemljanog, neravnog, kamenitog puta koji on u letnjim mesecima prelazi na starom motoru AP-4. Sedne, a jednom nogom koči i nekako stigne.
- Hvala Bogu nisam do sada imao problema. Kad me dole vide krste se, kažu Bog me čuva.
Ako me ranije nije hteo da čuva i za grehe osudio, valjda hoće da bude milostiv sada kada mi teška starost kuca na vrata – kaže Zoran.
Nekada je radio u Sloveniji, “terao kera”, taman kad je trebalo da dobije stan zaratilo se, 1991. godine.
Firma je propala, za Srbe nije bilo posla i vratio se kući. Stalan posao nije mogao da nađe, nije se oženio i razočarao se. Lutao je po okolnim mestima i sagorevao u životu.
- Prvo je otac umro, ima 20 i više godina, a pre pet godina majka. Ipak, sve se naglo preokrenulo kada sam motorom bio u Repinskoj šumi iznad Vladičinog Hana da naplatim jabuke koje sam prodavao.
Bio je praznik, Sveta Petka, 2008. godina, u šumi na jednoj od krivina izelete jedan sa “fordom romeom” i pokosi me. Leva noga je bila skroz smrskana.
Nikom ništa, kao da nije bilo udesa, a ja postadoh doživotni invalid i božji čovek – navodi Zoran.
Unutra, u hodniku motor i nabacano sve i svašta, samo uzan prolaz koji vodi do bušne sobe.
Tamo krevet, na njemu stvari, sa strane pocepan šporet, prozočič, stvari obešene o klinove, stare i pocepane, mnogo flaša i kanista sa vodom.
- Nemamo vodu, pa odlazim na kladenac, oko 500 metara udaljenog od kuće. Na štakama, pa vežem flaše oko ramena ili kanistar i tako donosim.
Gegam se polako, ali bez vode ne mogu. Teško je zimi, desi se da padnem, ali ustanem i teram dalje – kaže Zoran.
Iako ekstremno siromašan, iako živi u uslovima nedostojnim za čoveka u današnje vreme, on je ponosan i ne traži milostinju.
Kad nije suvo, onda krene peške, to je četvrtkom kada je pijac u Vlasu. Na štakama, po kiši, snegu, jer mora i do prodavnice po hleba.
- Kupim po pet i više hleba, pa imam dugo. Kad se stvrdne topim ga u mleko koje kupim u selu.
Kupim i malo sira, nekad mi ljudi daju i bez para. Imam pasulja, krompira, ali malo, ne mogu da kuvam jer se šporet sav pocepao i dimi na sve strane.
Jedem isključivo suvu hranu, onoliko koliko mogu sebi da priuštim – ističe Zoran.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
