Vranje - Ljuba Zdravković, penzioner, rodom iz sela Vlase, vrsni je hroničar i zaljubljenik svog kraja, i voli da zapisuje ono što karakteriše posebnost Poljanice.
Zdravković levo
Intresantno je kako on opisuje kletvu u svom kraju.
Ovako priča Zdravković: Ko razume naš govor znaće da “žimi majka” znači kletvu, u značenju živela mi, živa mi bila majka, odnosno da si nemam majku, ili još drastičnije: da mi umre majka ako te lažem!
Najčešće se kunemo u majku, jadna nam majka. Kad nam je dobro niko se ne seti za majku, a kada je teško svi je prizivaju: o tugo ili lele majke!
U oca ili tatka niko se ne kune ili retko ko. Zato je tu majka. Nisam čuo da se neko kune u supružnika, u muža odnosno u ženu, jer takva kletva bi zvučala vrlo neozbiljno.
Retki su oni koji se zaklinju u svoju decu. Slušao sam raspravu dveju komšinica pri čemu jedna poziva onu drugu da se zakune u decu da bi dokazala kako govori istinu, a ova odgovara da decu nije rađala kako bi se klela u njih.
Ne razume, jadna, da je time dala za pravo svojoj supranici.
Ipak, ko veruje u kletvu i govori istinu onda nema razloga da strepi od kletve; ovako - nije baš ubedljiva.
U vreme Kraljevine Jugoslavije, verovatno i ranije, kletva je bila deo dokaznog materijala pred sudovima.
Ako stranka nema dovoljno drugih dokaza, mogla je da se zakune da govori istinu i to bi sud prihvatio kao činjenicu i presudio u korist te stranke. U novoj SFR Jugoslaviji ova praksa je napuštena, nije po zakonu, ali je kletva kod naših ljudi zadržala raniji značaj u međusobnim odnosima.
Kletva usmerena ka drugome, ima u suštini istu namenu kao i psovka: da nekome nanese određeno zlo, fizičko ili psihičko.
Ali dok je kod psovke izvršilac onaj koji psuje, kod kletve se za to priziva neka viša sila, najčešće Bog.
Psuju uglavnom muškarci, a kletve izriču žene, mada ima izuzetaka u oba pravca.
Smešno je kad muškarac kune, ali je zanimljiva kletva jednog komšije usmerena na nekoga Mitra: “Ej Mitre, džigerice ti se omitile, a srce ti se nadulo kao devet konjske glave”!
Još je smešnije kada žena psuje, jer se postavlja pitanje realizacije psovke.
Pametnije su one žene koje kod psovke prizivaju u pomoć neku životinju, kao na primer psa.
Postoji bezazleni oblik kletve, recimo kada majka ili rođaka kaže detetu: “Ej, ne rodilo se, dabogda”.
Tu one ne žele detetu ništa loše samo bi da drugima skrenu pažnju kako je to dete lepo, pametno, snalažljivo ili se ističe po bilo čemu.
Jedan od blažih oblika kletve je u vezi mesta boravka: “nigde te nemalo”, “ne svrteja se dabogda”, “u Nesvrtu da ideš” (Nesvrta je selo iznad Vranjske Banje) ili “u Silistru će otidneš” (a mnogi nisu ni znali gde je to).
Nešto ozbiljnije je kada se kaže: “nikad ne pošja”, “nikad ne došja”, “noge prebija”, “šiju iskršija”, “mrtav doodija”.
Postoji mnogo, mnogo različitih kletvi, a najgore su one koje direktno zadiru u zdravlje i život protivnika: “boles li ga prekaraja”, “maren ga porazija”, “Gospod ga sabraja”, “žive rane ga izele”, “dabogda mili” (jedva se kreće)!
Mislim da je dosta, da me neko ne ukune!
Priredio: Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
