U Vranju i dalje vlada nedoumica oko toga ko je u realnom životu bio Mitka, književni lik slavnog Bore Stankovića iz drame "Koštana", koji je proslavio mnoge srpske glumce.
Filmski mitke
Prema najverovatnijoj rekonstrukciji, Bora Stanković često je boravio u domu bogate familije Stajića gde je upoznao Mitku, njegovu ženu Sofiju Sofku, kao i njegovu braću Arsu i Tomu.
Arsa je bio predsednik opštine, a Hadži Toma u drami, kao i u životu, Mitkin brat.
U januaru 2013. godine akademik Dejan Despić poklonio je Narodnom muzeju u Vranju srebrni lanac svog pradede, čuvenog Mitke Stajića.
Ko i kakav je bio Mitka Stajić, akademik Despić objašnjava pomoću zapisa koji je ostavila njegova tetka Stanislava Kalimančić, napisanog 11. novembra 1963. godine u Beogradu.
Mitka Stajić sa suprugom Sofkom imao je dvojicu sinova: Borisa i Trifuna i ćerku Jeftimiju Fimu.
Boris i Trifun su umrli mladi i nisu imali poroda, a Jeftimija je u braku sa poznatim vranjskim, a potom i beogradskim, trgovcem Tasom Kalimačićem izrodila tri ćerke: Kosaru, Vukosavu i Stanislavu.
Tasa Kalimančić se preselio iz Vranja u Beograd nešto pre 1900. godine i držao trgovačku radnju u centru, a potom bio i preduzimač. Umro je od zapaljenja pluća 1909. godine.
Jeftimija je sa tri ćerke ostala bez sredstava za život. Sve tri su se školovale, bile odlični đaci i dobile stipendije za studije u inostranstvu.
Kosara na Ekonomskom fakultetu u Grenoblu, Vukosava na medicini u Pragu, dok je najmlađa Stanislava, uz rad, studirala prava u Beogradu, ali je zbog bolesti morala na poslednjoj godini da odustane od studija.
U zapisu Stanislava, unuka Mitkina, opisuje prvo svoju baku Sofku.
- Naša baba Sofka je rođena, odrasla i vaspitana u strogo patrijarhalnoj porodici čestitoga Janje Vlajinca, Domaćina i industrijalca iz Vranja, kao najstarije dete.
Bistra iznad proseka, krotka i disciplinovana, primila je roditeljsku odluku da se uda za našeg dedu Mitku bez pogovora – sudbinski.
Sama Sofka bila je isprošena za Mitku 1868. godine i njena kitka (ispit) je bila odložena na vest o ubistvu kneza Mihajla, koja je potresla i Vranje, onda još uvek pod Turcima – piše Stanislava.
Dimitrije Mitke Stajić, prema kazivanju potomaka, govorio je turski i arnautski, bio je vrlo hrabar, dobro je jahao i rukovao oružjem, te su ga braća uvek vodila na karavanska putovanja, najviše radi zaštite karavanske robe od razbojnika.
Po obostranom roditeljskom shvatanju Sofka je trebalo da Mitku, dobrog i plemenitog, ali mladića (18 godina) neobuzdanog temperamenta, svojom sređenjošču smiri (bila je dve godine starija).
- Svoga muža ugledala je prvi put pred oltarom, poznavši ga, između trojice muškaraca (još kum i stari svat), po vezenim čarapama koje mu je u boščaluk dala.
Ušla je u ogromnu zajednicu, utonula u svakodnevne dužnosti takve zajednice, urađala se vremenom u decu (jedanaestoro rodila, šestoro podigla), neshvaćena od roditelja, od sredine, od muža...
Premorena i nesretna, ona svakako nije mogla biti žena „za merak“, kakav je dedi bila potrebna. Zato je on, u svojoj dobroti, često govorio: „Mučenice moja, prokleti da su što te dadoše za mene, pa zacrniše i tebe i mene!“ – zapisala je Stanislava.
Sofka kao savesna žena, izvanredno nežna majka, kad bi joj zamerali što je slaba prema deci, govorila je: “E pa ne mogu, srce deca da mi potraže, izvadila bih pa bi im dala!”.
Neumorna radenica da bi savladala veliko domaćinstvo Mitkino, sa velikom porodicom, poslugom, argatima – koje je trebalo hraniti, mesiti hleb – ona nije imala od rane zore do mrkla mraka ni trenutak za sebe.
- Pa ipak je bila veoma uredna i čistunica, tako da je Bora Stanković – koji je zalazio u našu kuću i koji je kao takvu našu babu poznavao – ono njegovo “od brašno i testo oči vu se ne vidiv” sigurno rekao da simbolizira ženu koja je u domaći posao utonula, tj. ženu kakve su u to vreme i u onim prilikama bile manje više sve ispravne žene i majke (pa i Borina).
Samo što je naša baba bila žena mladog, lepog, imućnog čoveka, prepunog snage, pa je postala žrtva u sukobu dva sveta – onog u kojem je odgojena i živela i onog Mitkinog – piše Stanislava.
Dok je Mitke vodio boemski život, Sofka je nosila težak teret vođenja velikog domaćinstva
Mitketova drama se odigrala u jesen 1894. U to vreme je Mitka, iako relativno mlad (46 godina) imao već odrasle sinove, Borisa i Trifuna. Zbog svog načina života, počeo je da dolazi u sukob sa njima, ozbiljnim i radnim mladim ljudima.
- U jednom takvom sukobu, kada je, pijan, zapretio jataganom, baba se je, sasvim razumljivo, umešala, a on je, u nemogućnosti da se kontroliše, nasrnuo i na nju jataganom i teško je ranio na pet mesta.
Kad je video šta je učinio, uleteo je u drugu sobu i zaključao se. Na jauke ranjene žene skupio se svet, te su navalili na vrata. On je tada ispalio pištolj kroz vrata i u onoj masi ranio najboljeg druga Danila Kostića Daneta šnajdera u nogu.
Neko od prisutnih je viknuo: „Ubi Tasu“! Među okupljenima je bio i moj otac Tasa Kalimančić, kao i Tasa Stajić, Mitkin sinovac. I zeta i sinovca je Mitka veoma voleo. Možda je to ubrzalo njegovu odluku da sebi prekrati život.
Čuo se i drugi pucanj, a zatim je nastala tišina. Bojeći se da deda-Mitke opet ne puca, a želeći da vide šta se u sobi dešava, jedan od prisutnih se popeo na stari dud, pogledao u sobu i video deda Mitku kako leži na postelji, a na grudima mu gori džemadan, zapaljen iskrom iz pištolja – zapisala je Stanislava.
Akademici braća Aleksandar i Dejan Despić, direktni su potomci, po ženskoj liniji, znamenitog Mitketa Stajića i njegove supruge Sofije – Sofke, rođene Vlajinac, kćerke čuvenog Janje Vlajinca. Oni su sinovi Mitkine unuke Vukosave od ćerke Jeftimije.
- To je srebrni lanac – navodi Snežana Radivojević Petrović, upravnica Narodnog Muzeja u Vranju – rađen u filigranu, iz 19. veka. On ima višestruku vrednost: prvo, kao artefakt velike umetničke vrednosti; dakle, sam po sebi je vrednost.
Drugo, pripadao je značajnoj ličnosti, iz takođe značajne vranjske porodice, pa mu to samim tim povećava vrednost.
I treće, lanac je pripadao ličnosti, za koju se sa velikom sigurnošću pretpostavlja da je bila prototip najpoznatijeg književnog lika u opusu Bore Stankovića – Mitketu.
To je treći, možda i najznačajniji sloj vrednosti lanca.
Pa kako se akademik Dejan Despić odlučio da ovu porodičnu svetinju pokloni vranjskom muzeju?
- Kada je moja sestra od tetke, Milica Bek-Liler poklonila Sofkinu maramu, zašto ne bih i ja poklonio Vranju Mitketov lanac?
Njega mi je poklonila tetka Stanislava, rođena sestra moje majke Vukosave, i ja sam odlučio da ga poklonim vranjskom muzeju, da ne stoji u sefu, gde ga niko ne vidi, već naprotiv – smatrao sam najcelishodnijim da ga poklonim Vranju, muzeju, gde će što više ljudi moći da vide direktnu uspomenu na čoveka koji je, putem Borinog genija, Vranje svojevrsno obeležio – kaže akademik Dejan Despić.
Sofkina marama već je izložena u Muzej kući Bore Stankovića, a uskoro će joj se pridružiti i Mitketov lanac.
Tako će se, sudbinski, dve tragične sudbine, Mitke i Sofka, preko svile, srme i srebra najzad sliti u ljubav.
Milica Bek Liler, zapisala je zanimljivo zapažanje o svom pradedi Mitki koje je čula od svoje nane Jeftimije.
- Pradeda, Dimitrije Mitke Stajić govorio je turski i arnautski, bio je vrlo hrabar, dobro je jahao i rukovao oružjem, te su ga braća uvek vodila na karavanska putovanja, najviše radi zaštite karavanske robe od razbojnika.
I dok je Mitke vodio boemski život, Sofka je nosila težak teret vođenja velikog domaćinstva – pisala je Milica.
Krajem novembra 1996. godine na adresu Muzej kuće Bore Stankovića stigla je pošiljka iz Engleske.
- Na kartonu, pažljivo prikačena, stajala je vezena marama sa ceduljom i tekstom sledeće sadržine: „Ova marama, vezena srmom i koncem, bodom koji izgleda isto sa obe strane, pripadala je Sofiji – Sofki, ženi čuvenog Mitketa Stajića, a kćeri poznatog Janje Vlajinca, domaćina i industrijalca iz Vranja “. U potpisu, Milica Bek-Liler, Njukasl, Engleska - navela je Snežana Radivojević Petrović.
Srebrni Mitkin lančić nije prvi dar koji je razgranata, imućna i ugledna porodica Stajić poklanja Vranju. Naime, ova familija je do sada najveći darodavac Narodnom muzeju u Vranju; Angelina (Nina) i Dragica Stajić su poklonile salon koji je bio u njihovoj kući, a koji je sada izložen u stalnoj postavci muzeja.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
