Otac bi donosio prase «božićar božji dar». Imalo je oko deset kila, peklo se odjednom i jelo sa konstatacijom: «i koske mu izedosmo»!
Ilustracija
Na Tucin dan se, 5. januara, klalo i šurilo i ostavljalo da se ocedi u severnoj, najhladnijoj sobi.
Peklo se uveče, na Badnje veče, u velikoj rerni crnog šporeta koji nam je ručno napravio klonfer, naš dalji rođak, Pede Kljuse.
Badnji dan i pripadajuće mu veče je nešto posebno kada je Božić u pitanju.
Dobro sam pamtio, nakon dugog naninog posta, reči koje su preteći opominjale: «Nemoj danas da se neko omrsi. Svako da se ujede za jezik kad pomisli na to! Sve je do vek, a Bog i nad vek»!
Pamtili smo to, jer se znalo da su svinje koje se zakolju za državni praznik, 29. novembar, do tada već bile u slast pojedene. Babe su očuvale veru, tradiciju, shvatili smo to mnogo kasnije.
U neverujuća, nekrštena i tajnom krštena vremena one su postile za ukućane, palile kandila, voštanice, čistile groblja pred praznike.
Na Badnji dan ustajali smo ranije. Otac je morao da radi u «Simpu», ali smo ja i moj osam godina stariji brat išli u šumu po Badnjak sa komšijama.
Sakupili bi se po petnaestak i sa sekirom na ramenu pošli put Goliča, koji je nama, koji smo živeli na granici između Odžinke i Donjeg Šapranca, teritorijalno pripadao. Vodili su nas starije komšije, a ispraćala nas je nana:
«Ne zadržavajte se. Ima svakakvi, napiju se, pa pucaju»! Negde sa leve strane Goliča, u blizini Sobinske reke sekli smo mlada hrastova ili cerova drva.
Drvo se pri dnu posipalo crnim vinom, pšenicom, a onda se trudilo da se iz tri zamaha obori na zemlju. Prvi zasek bio je sa istočne strane. Neko bi izustio «Oče naš», a završavali smo svi:: «U ime Oca, Sina i Svetoga duha, Amin!»
Stariji su ložili vatru, kuvali meku dudovu rakiju, mezetili trljanicu od suvih paprika i praziluka, krompir salatu, začinjenu domaćim vinskim sirćetom sa dosta crnog luka, živu, barenu i pečenu papriku iz turšije.
Bilo je i riba, konzervi «Beograd» i «Avala», i obavezno pogača koja se rezala i lomila. Za kraj, otvarao se drveni vadičep sa desetolitarskog staklenog balona napunjenog vinom kominjakom, koje je penilo i režilo «kao da ima zube».
Vraćali smo se pre podneva. Nana nas je radosno dočekivala, uzimala grančice i ukrašavala ulazna kućna vrata.
Kada bi otac stigao sa posla, i odmorio sat-dva, stizalo je Badnje veče. Majka je sa nanom sve brižno pripremila.
Bilo je česnice sa srebrnom parom, pogače, suve, crvene paprike, punjene kočanskim pirinčem, ribe, sveži šaran od kolo i po, pita sa kupusom, pita tikvenik, lučen gra, vrsta pasiranog pasulja tetovca sa tucanim belim lukom.
Od salata: kiseli kupus, paprike, zeleni paradajz i krastavci iz turšije, maslinke sa prazilukom. Od voća: jabuke, kuvane kruške kakičke, orasi, kesteni, smokve, urme, zapečeni parčići bundeve pečenke.
Pre večere izašli bi svi iz kuće. Otac bi uzeo Badnjak i unosio ga u sobu. Za njim, nosili smo po malo slame i pšenice.
Tri puta bi obišli trpezu, koja se postavljala na podu, na slami. «Pili, pili»! – čuo se očev prodoran glas. «Piju kvak, piju kvak»! – oponašali smo piliće i ostavljali slamu i pšenicu.
Potom bi uzeo grančicu, otvorio vrata šporeta i džarajući stavljao je. Nastalo bi silno pucketanje i bacanje iskrica. Čulo se nazdravljanje: «Koliko iskrica toliko zdravlja, koliko varnica toliko para»....
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
