Vranje - Nebojša Stojanović ima 36 godina, živi u Špajtenbahu u kantonu Arau u Švajcarskoj sa porodicom već 12 godina, srećno i ispunjeno radeći kao šofer i muzičar.
Stojaanović
Ovaj mladi čovek rodom iz sela Žbevac ne odriče se svojih korena.
Naprotiv, najmanje četiri puta godišnje dolazi u rodno selo da obiđe brata Marjana i sestru Leposavu, a sagradio je porodičnu kuću onakvu kakvu je maštao još u detinjstvu.
Naizgled klasična gastabjaterska priča o velikom radu i štednji kako bi se ostvarili snovi o sigurnom i udobnom životu.
Ali, u slučaju Nebojše nije baš sve tako, jer on svoj zarađeni novac, energiju, volju i ljubav ne prisvaja samo za sebe već želi da podeli sa svojim selom koje neizmerno voli.
Zato ne čudi što je glavni inicijator akcije tokom koje bi se kupovale napuštene kuće i imanja u selu, kako bi se naselile višečlane porodice.
Selo bi oživelo, a škola bila puna đaka. Želja mu je da organizuje ljude iz ovih krajeva, ali i iz sela, da naprave udruženje i pronalaze donatore.
Preko portala i društvenih mreža upoznao se sa sudbinama mnogih ekstremno siromašnih porodica i odlučio da akciju započne kupovinom kuće i imanja za porodicu Stamenković iz planinskog sela Smiljević, iz kraja Poljanica kod Vranja.
- Cilj je bio da prvo uselimo sedmočlanu porodicu Stamenković iz Smiljevića kod Vranja i uspeli smo.
Sakupili smo 4.000 evra, ja, moj brat Branislav i komšija iz sela Milan Zafirović koji živi i radi u obližnjem Nojhofu.
Još 2.000 evra zarađeno je od svirki koje su bile humanitarnog karaktera.
Za te pare kupili smo kuću u selu i hektar imanja za Stamnekoviće. Uselili su se brat i sestra, Srđan i Jasmina.
Srđana smo zaposlili ako molera u jednoj firmi, a Jasmina je krenula da izučava frizerski zanat u Bujanovcu. Očekujemo da se nakon završetka školske godine i ostali Stamenkovići presele.
Time smo ispunili prvi zadatak koji smo sebi postavili – kaže Nebojša.
On posebno želi da naglasi želju i volju samih žitelja Žbevca da private njegovu akciju i uključe se u pomoći koliko mogu.
- “Alfa i omega” svih naših aktivnosti u selu je Saša Cvetković, moj komšija i veterinar.
Toliko se posvetio akciji da nas svojom energijom još više podstiče i kuraži da što odlučnije krenemo zadatom cilju i oživimo selo – ističe Nebojša.
A njegov put u Švajcarskoj bio je trnovit.
- Stigao sam 2002. godine da radim kao muzičar. Svirao sam klavijature, imao orkestar i hteo da probam da zaradim pare. Nije išlo lako.
Od svirke se nije moglo zaraditi onoliko koliko sam očekivao. Zaposlio sam se i kao šofer. Opet, ko zna kako bi bilo da se nisam oženio i sa suprugom Klaudijom krenuo da stičem i danas komotno živim.
Klaudija je iz Kučeva i sa njom smo izrodili dve preslatke ćerkice: Janu (8) i Lenu (4) – priča Nebojša dok sedimo u salonu njegove kuće u Žbevcu.
Raduje se što, iako, žive u Švajcarskoj uvek im je prva pomisao povratak u Žbevac.
- Nigde nema ko našeg sela. Dao bih ceo Cirih za naš Žbevac - navodi Nebojša.
Njegov dalji zadatak je da se nastavi sa kupovinom zapuštenih kuća i imanja u selu i da se naseljavju nove porodice.
- Imamo nameru da kupimo novu kuću i nešto imanja za porodicu Radmile Drljače, izbeglice iz Bihaća, koja ima četvoro dece i žrtva su porodičnog nasilja.
Tražimo pogodnu kuću uz odgovarajuću cenu. Sviraćemo humaniratno, uvek imamo oko 30 do 40 ljudi u Švajcarskoj koji žele da pomognu bilo kojom sumom.
Neka je i simbolična, ali vredi. Drago bi nam bilo da se i drugi uključe u našu akciju. Oživećemo naše selo, to je sigurno – završava priču Nebojša,
mlad i human čovek.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
