Za Vranjance se kaže da su zbog svoje poslovične škrtosti svojevremeno iz Vranja grada najurili čak i Jevreje, legendarne škrtice.
Ispred opštine, nekad
Pozajmili jaje nekom Jevrejinu, pa kad im ga vratio uzeli kantar da izmere gramažu.
„Kalča Đurić od kakvu je sortu bio ne znam, ali kad god je sedeo u kafanu nikad nije izvadio pare da plati turu.
Kada bi došao red na njega, stavio bi ruku u džep i kao poparen uzviknuo: „Tugo, zmiče u džep. Ova moja žena nije normalna. Izvezdi mi uvek i to u kafanu“, izvrnuo bi prazne džepove i nastavio da se grebe – pričao je svojevremeno Ratko Popunjko.
Sava Đoša je imao običaj da 1. januara kada se društvo okupljalo u kafanu hotela „Vranje“ da dođe u staru nošnju obavezno opasan pojasem.
„Iz pojasa bi izvadio dve-tri vešaljke suvog mesa i stavio na sto gde je bilo društvo od petnestak tadašnjih boema. Uzeo bi nož i iseckao na svakog po komad.
Žokan novinar bi ga pecnuo: „Aman, bre bata Savo, ovoj nema na zub da se zakači“. „Nesam doneja da se najedete nego da probate za merak“, odgovarao je Sava.
Jednom prilikom u pozorištu se igrala „Koštana“, a u glavnoj ulozi Divna Špurka. Sala se ispunila, a nje nije bilo.
Moma Klinčar se uzneverio, kaže Miljanu iz Banje, koji je igrao narod, da neće da dođe jer traži da joj se plati. „Šta da radimo Miljane, pući će bruka“.
„Uzimaj kostim i idemo brzo kod nje“, kazao je Miljan. Otišli su „u jednu dušu“ i utrčali u stan. Divna je zahtevala pare, ali se bojala Miljanove naravi.
„Slušaj, Divno, ja ti garantujem da će ti se plati, ajde oblači se – dreknuo je Miljan i pogledao u pravcu njenog muža koji se, sedeći na krevetu, ukočio od straha - A, ti bre, dizaj se i beži u drugu sobu žena da se presvuče“. Ovaj je poslušao, Divna takođe i predstava je spašena.
Stanojko furudžija je većinom davao hleb na raboš. Dođe sirotinja, pa na recku plati na kraju meseca.
„Na rabošu su bile muške i ženske recke: recne Stanojko, recne mušterija. Svako je imao svoje stapče ili raboš – priča njegov sin Dacko Furko i nastavlja – Naplaćivao je mesečno.
Bio je nepismen, ali se oko para itekako razumeo. Seljačka mu rabota, mnogo je voleo pare. Umesto da kupi kuću, radnju, on je gomilu para držao pod slamaricom.
Povremeno bi uzeo da broji pare i topio se od milinu. I, šta se desilo. Kad se završio rat „stare“ pare nisu važile. Pun džak smo sakupili. Šta smo mogli? Jedino da se izigramo fino“.
Odnosi među očevima i sinovima u Vranju su bili specifični. „na tatka ruka da se cune, senka da mu se ne zakloni“, govorilo se.
Ipak, nije bilo uvek tako, barem kada su Pirindžini u pitanju. Blagoja Pirindža i sin mu Mane su svojim međusobnim odnosom boli oči tadašnjim Vranjancima.
Razbijali su steretip o strogom ocu i sinu koji mora samo da sluša i radi. U suštini bili su muški despoti, čije je načelo: «Žena je za dom, među deca i brašno. Ona nit pita, nit se pituje».
Međusobno izgradili su drugarski odnos. „Blagoja je želeo da na Mane što više ugodi. Dugo su bile pamćene njihove zajedničke terevenke.
Voleli su da sebi daju odušak, nekoliko puta godišnje. Naročito, posle uspešnih kupoprodaja. Krenuli bi od Tekije, pa izređali sve kafane: od Paničkine do Belog jagnjeta.
Pili su, lumpovali, veselili se. Završavali bi uz pesmu i daire Ciganki, u Gornjoj čaršiji. Nisu plaćali niti je smeo neko da im naplati. Dolazili su kući, u zoru sa muzikom.
«Liči li im, tatko i sin, slika i prilika» - šaputalo se sokacima, gde su prolazili. A kod kuće, tišina i nameštene rogozine, u bašti, u ladovini ispod duda.
Dok su spavali na prste se išlo. Tek, kada bi sunce odskočilo visoko budili su se.
Mane bi osetio na mah stid, nešto slično, ali bi brzo presekao mučninu hrapavim glasom kojim bi naređivao radnicima: šta, gde, kako...
Vadio bi novac iz pazuha, davao kesu Blagoji i kratko saopštavao: «Idi sinko, obiđi sve kafane, pitaj gazde koliko smo dužni i plati», priča Lenče Pirindžina.
«Rakija u glavu ne miruje», govorili su Vranjanci. Bilo je pojedinaca koji su u Vranju upamćeni po pijankama i naravi koja je proizilazila iz njih.
Josa Vrbar, ovčar i drvar iz Gornju čaršiju bio je jedan od njih.
- Deda Josa bi izašao sa Asprom Kumanovcem na put koji je vodio prema Poljanici, kroz Gornju čaršiju. Uzeo bi parče ćeramide i povukao liniju.
Seo bi na oveći kamen u blizini i čekao sa tojagom. To je radio kada bi pao mrak. Da ne vide žandari.
Teško onom, iz Poljanice, koji bi se usudio da prođe. Znali su šta ih čeka i kada bi Josa pio u Gornjoj čaršiji žurno bi napuštali varoš sa prvim sumrakom – pričao je njegov unuk, Sreta Vrbar.
Dušan ĐORĐEVIĆ
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
