Vranje - Sandra (19), Jelena (18) i Marija (17) Đorđević iz sela Prekodolce pored Vladičnog Hana, koje žive sa majkom Milenom (40), u mnogo čemu mogu biti uzor mladima u Srbiji, iako se izdržavaju od porodične penzije od oko 180 evra.
Sestre Đorđević
Koliko puta su bile bez para za užinu, za đački džeparac, za farmerice ili bilo šta što su videle na pijacu ili nekom hanskom butiku, nekad i bez dovoljno hrane, ali uvek sa bile u toplom zagrljaju majke koja ih je čuvala, pazila i povremeno kada je imala posla čistila za dnevnicu u obližnjoj seoskoj kafani.
To im nije smetalo da se ne odvajaju od knjige, da budu odlične učenice.
Sandra je bila đak generacije u srednjoj školi i upisala je biologiju na Matematičkom fakultetu u Nišu. Na prvoj je godini, a u januarsko-februarskom roku položila je sve ispite.
Jelena i Marija su htele da upišu Srednju medicinsku školu u Vranju, ali su se bojale zbog velike konkurencije da neće da prođu na prijemnom i otišle su za Prokuplje.
Jelena je u četvrtom razredu, a Marija u trećem. Obe su odlične učenice.
- Najbolje su, uče i muče se. Sandra je u Nišu u Domu za studente, a hrani se u studentskoj menzi. To nas košta oko 40 evra, a za ostalo se snalazimo.
Knjige su preskupe, treba da se obuće, da ode uredna na fakultet, žensko je dete…
Za Jelenu i Mariju plaćam privatni stan u Prokuplju, pa sa svim troškovima izađe oko 70 evra. Hrane se same.
Sve što ostane i ako zaradim nešto čisteći ide na hranu. Kupim šta treba i gotovim, najviše pita i banica, jela, spakujem i šaljem im autobusom – navodi Milena.
Devojke su ostale bez oca pre deset godina kada je poginuo, na viljuškaru radeći u hanskom preduzeću “Balkan brik”.
- Morala sam da se pomirim sa sudbinom i da preuzmem brigu o maloletnim ćerkama koje su teško podnele očevu smrt. A, imale su tada, devet, osam i sedam godina – počinje priču Milena.
Hrabra majka, heroj u današnjim vremenima, nije mogla da računa na suprugove i svoje roditelje jer nisu u životu.
Ostale su same, u skromnoj kući, u mahali gde nema asfalta, sa malim dvorištem, bez placa. Nemaju zemlje, nikakve imovine osim trošne kuće.
- Kuća sve više propada, ne možemo oluk da promenimo jer je pao. Bojimo se da će popustiti i da ćemo ostati bez krova nad glavom.
Sobe su popucale, posebno plafoni. Stvari su nam stare, ništa nismo kupile novo. Sa drvima se jedva snalazimo. Nađemo granje i to kupimo.
Nemamo ništa materijalnog, borimo se svakodnevno da preživimo, imamo ljubav u srcu, veliku, nemerljivu koju delimo međusobno.
Da nije toga, teško da bismo opstale, teško da bismo podnele svaku vrstu oskudice, pa i hrane – ističe Milena.
Brine o Jeleni, ima duplu skoliozu, iskrivljenje kičme, nosi mider, ali moraće u Beograd na odgovarajuću kliniku. Kako doći do novca za put u Beograd to je za njih veliki znak pitanja.
- Koliko sam srećna što deca napreduju sa školom, toliko sam zabrinuta kako ćemo sve da izdržimo sa minimalnim primanjima.
Jelena, kad završi želi da upiše psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, da bude u Domu zajedno sa Sandrom.
Najmlađa Marija biće još jednu godinu u Prokuplju, a njena želja je Viša medicinska škola – kaže Milena.
Deca su joj sve, ne dolaze kući po mesec dana jer nemaju para za autobuske karte.
- Kada su pored mene srećna sam, lakše mi je, kad nisu, teška je samoća, posebno uveče kad legnem i krenu misli: “Šta će biti sutra, da li će imati da jedu, da li su zdrave…
Od tolikih misli, okretanja po krevetu, uzdisanja, uspavam se tek pred zoru.
Dva-tri sata spavanja i na noge… Čeka nas novi dan, sitne radosti i stalne muke za preživljavanje – završava priču Milena.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
