Vranje - Ovo je nastavak priče koju smo objavili u četvrtak. Glumci Narodnog pozorišta svoje predstave davali su ispred spomenika Knezu Mihailu. Narod se okupljao da vidi Žanku Stokić i družinu.
Mira Cekic
- Poznavala sam mnoge. Sa Žankom sam se družila. Nije bila samo velika glumica, već i prijateljica, sestra, čiji su glumački i životni saveti bili dragoceni.
Duboko me je dirnula njena posleratna tragična sudbina, izopštenje i kućno zatočeništvo. Streljanje kolega, pre svega, Tanića i Cvetkovića, od strane komunista duboko me je potreslo.
Igrali su na terenu četnicima i zato su streljani. Nisu igrali Nemcima, kako se govorilo. Nemci su imali svoje trupe, glumce, specijalne predstave na svom jeziku. Mi ih nismo zanimali. Našu umetnost smatrali su za primitivnom, banalnom! - kaže Cekićeva.
Kraj rata sa braćom je dočekala u partizanima. Bila je u 21. udarnoj brigadi, prošla sremski front i stigla do Sesveta u Hrvatskoj. Iz rata se vratila poražena dvema činjenicama: Prvo, posmatrala je streljanje Nemaca, kojima su, dok su klečali, oslobodioci pucali u potiljak.
-Nepregledan red ubijenih ljudi, golih, samo u belim gaćama, sa glavama, kao pobodenih u zemlju delovao je avetno i porazno. Drugo, zaprepastila me količina mržnje katoličkog življa prema pravoslavcima.
Dok smo prolazili ulicama pljuvali su nas svi: od dece do staraca - priča Cekićeva.
Njenu porodicu, kraj rata stavio je na veliko iskušenje. Stevana Cekića, bivšeg sreskog načelnika, nova vlast je utamničila u niškom zatvoru.
- Bila sam da posetim oca. Izgledao je jadno, izgubljeno.
Nakon tri dana otišla sam ponovo u posetu. Bio je mrtav. Bila sam svesna da je dočekao kraj svojim mukama. Ujedno ogorčena.
Braća su skinula partizanske uniforme i bacili ih - za uvek! Majka nije dobijala penziju punih 25 godina. Nastali su gladni dani. Morali smo da se preselimo iz Beograda u Vršac.
Ravnica je pružala više šansi za golo preživljavanje - kaže Cekićeva.
Mira Cekić definitvno će se odlučiti za glumu. Svoj talenat i znanje iskoristiće da dobije status profesionalne glumice. Nestalnog, nemirnog duha, obićišla je mnoge pozornice širom bivše Jugoslavije.
- Glumila sam na Cetinju i učila slikarstvo kod čuvenog slikara Mila Milunovića. Bila u Kraljevu, Kragujevcu, Zenici, Šibeniku, Beogradu...
- U Kragujevcu sam upoznala Ljubu Tadića i Miju Aleksića. Obojica su vrhunski glumci. Kao ljudi, Ljuba je bio prisniji, komunikativniji.
Mija je, kako se govorilo, bio «težak» čovek. U Zenici sam sarađivala sa Sojom Jovanović, koja je tamo režirala. Tada sam odigrala ulogu života, u mjuziklu «Dobar čovek iz Sečuana» - priča Cekićeva.
U Šibeniku je glumila jednu sezonu. Otišla je nakon konstatacije jedne koleginice: «Kak mož' bit pravoslavka? Ja to ne b' mogla, nikad»!
- Na snimanju filma «Voz bez voznog reda» u okolini Šibenika srela sam Oliveru Marković, moju najbolju prijateljicu među glumicama.
Naše druženje datiralo je od detnjstva. Moj i njen otac bili su «solunci», prošli rat zajedno i nastavili porodično druženje do kraja života - ističe Cekićeva.
U Beogradu igrala je u Pozorištu na Terazijama, čiji upravnik je tada bio Radivoje Lola Đukić. Družila se sa Bojanom i Mirom Stupicom, Verom Čukić, Olgom Spiridonović...
Nastaviće se...
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
