Vranje - «Mesec je zaigrao među vrbacima, u virovima kazanđola, sve dok se nije izgubio iza modrih brda. Sunce je izašlo, okupalo cveće i donelo miomirise pesme i igre. Čarobna nit drevnih bogova spojila je pupčanu vrpcu sa podnebljem mističnog juga i odredila još jednu sudbinu» - tako opisuje svoj dolazak na svet Miroslava Mira Cekić, penzioner, glumica i slikar, umetnik čiju širinu duše ne mere nikakvi aršini.
Rodila se 1920. godine u Lebanu, u imućnoj, gradskoj porodici sreskog načelnika Stevana Cekića.
- Provela sam bezbrižno detinjstvo, sa sestrama i braćom. Bilo nas je šestoro. Od malena učili su nas lepim manirima, slušanju dobre muzike i čitanju knjiga. Učeći solo pevanje i čitajući klasike stvarala sam svet zaštite u dolazećim smutnim vremenima - priča Cekićeva.
Posao sreskog načelnika iziskivao je stalna seljakanja, iz mesta u mesto. Završila je Gimnaziju, sa odličnim uspehom. Po očevoj želji i tadašnju vaspitačku školu. Početak Drugog svetskog rata dočakala je u Skoplju. Njena raskošna lepota i serenade ispod prozora ispunjavale su zanosne skopske noći.
Ostavila je devojačke snove ispod Dušanovog mosta, kraj obala nemirnog Vardara i sa roditeljima, spasavajući glave od zakrvavljenih očiju bugarofila kontraša, došla u Leskovac, gde se privremeno smestila.
- Braća su bila levičari. Jedan od njih, sa šesnaest i po godina postaće skojevac i prvoborac. Bio je hapšen, mučen, a kao posledica ostao mu je paralizovan kažiprst na desnoj ruci. Nisam se dugo zadržala u Leskovac. Poslali su me kod tetke u Beograd. Vreme sam provodila zatvorena u sobi, među knjigama - kaže Cekićeva.
Imala je i tetku u Nišu. Godine 1942. tetka je pozvala u goste.
- Stanovala je u blizini pozorišta. Sećam se, trebalo je da ih poseti gospodin Krasojević, tadašnji načelnik niške banovine. Tetka me poslala u pozorište da pozajmim zavesu. Ušla sam bojažljivo. U polutami, ugledala pozornicu.
Delovalo je čarobno, primamljivo. U realnost me vratio upravnikov bariton: «Gle, gle, ubavo devojče, šta tražiš ovde»? Objasnila sam. Nije obraćao pažnju. Pitao me, da li bih glumila u pozorištu. Klimnula sam glavom - priča Cekićeva.
Zavesu nije odnela tetki, ali je od tog dana postala pozorišni posvećenik.
- Prva uloga, u niškom pozorištu bila je u predstavi «Izbiračica». Tada je prvi put videla «Koštanu» u izvođenju Zlate Stojčević.
- Vranjske pesme sam, uz veliko odobravanje ukućana i rođaka, pevala na kućnim proslavama, slavi. Osetila sam da će Koštana obeležiti moju karijeru i život. Koštana je realna ličnost.
Shvatila sam da je previše njenog u meni. Izgled, tananost, osećajnost, toplina izraza, duboka posvećenost pesmi, umetnička plastičnost igre-plesa, sve je to inkarnacija nedoživljenog i neproživljenog čovekovog života - ističe Cekićeva.
Nije ostala dugo u Nišu. Iste godine vratila se u Beograd.
- U Beogradu sam se pridružila glumačkim družinama, koje su igrale predstave na raznim mestima u gradu. Igrali smo na Kalemegdanskoj terasi, Pašinom brdu. Tri puta u toku predstava padale su bombe u blizini.
Na repertoaru su bile predstave domaćih autora: «Dva cvancika», «Kumova kletva», «Ivkova Slava», «Zona Zamfirova», «Koštana», i sve od Nušića.
Nastavak priče u sutrašnjem izdanju portala.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
