Nana bi okitila grančicama Badnjaka ikonu Svetog Arhangela Mihaila ispod koje je gorelo kandilo. Otac bi prišao trpezi i upalio veliku voštanu sveću, ukrašenu asparagusom.
Ilustracija
Stojeći, čekali smo obavljanje obreda. Za nas decu, posebni doživljaj bio je lomljenje česnice sa parom. «Kome će se pasti!? - samo smo na to mislili.
Otac bi presekao hleb, u vidu krsta i crvenim vinom iz čaše potopio. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo «Oče naš».
Nekoliko puta okretali smo hleb u krug i nastalo bi lomljenje. Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili. «I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera»! - odjekivao je svečani očev glas.
«Daj, Bože, daj, Bože»! - uzvratile bi nana i majka. Tada bi nastalo lomljenje česnice. Prvo za kuću, nanu, oca, majku, brata, sestru i na kraju za mene.
Otac se svim silama trudio, uz pomoć majke dok je mesila česnicu, da para meni, kao najmlađem pripadne. Brat je to ravnodušno podnosio, a sestra uvek sa suzama.
Sve što bi ostalo od jela i pića nije se sklanjalo sa trpeze. Tako bi se dočekivao, sutrašnji, najradosniji dan - Božić!
Nakon obilne večere nastalo bi ritualno čišćenje obuće. Zbog krivog magrenceta, koje je dolazilo sa poklonima u toku noći.
Posao smo shvatali krajnje ozbiljno. Zato smo, za tu priliku, čistili gumene čizme, koje su bile najdublje i u kojima je moglo da stane najviše poklona.
Lako su se čistile. Kada se dobro operu, ocede i obrišu vunenom krpom sijale su kao mesečina. «Samo ako su čiste, krivo magarence će ostaviti poklone i ako spavate.
Ako vas vidi, pobeći će»! - upozoravala je nana.
I pored ogromne želje da vidimo krivo magarence morali smo u krevet i pritom glavu zavlačili pod jastuk, za svaki slučaj.
Jutro smo dočekivali sa nestrpljenjem. Odmah smo hitali u hodnik i istresali čizme. Bilo je svega: skopskih čokolada «Evropa», bombona u raznobojnim svilenim omotima, pletenih vunenih čarapa, novca...
Nana bi nam iznosila i nove pletene džempere, pantalone, haljinu za sestru, sve što magarence nije moglo da stavi u čizme. Onda bi nas obukli u novo ruho, koje je blistalo na nama. Nana je odlazila u Gradsku crkvu, na službu.
Kada bi se vratila, porodično smo odlazili na Šapranačko groblje i palili sveće pokojnim precima, prijateljima, komšijama...
Po povratku, nas decu, slali su u posetu rođacima. Čulo se svuda: «Hristos se rodi!» «Vaistinu se rodi»! Dobijali smo poklone, voće i malo novca, jeli Božićne kolače.
Kući smo se vraćali pred ručak, siti. Nana se ljutila, jer se na sto iznosio «božićar» sa ušićerenom jabukom u ustima. Razne pite, slani pereci, kiflice, salčići, sitni kolači, gurabije, tatlije i baklave.
Nakon ručka se leškarilo i odmaralo. Pravili se planovi za nadolazeću duvansku godinu, pogađalo koliko će «katran iz ušiju» vredeti u Monopolu naredne jeseni.
Drugog i trećeg dana Božića dolazili su nam gosti: baba od majke Zlata, kum Gage Kalča, teča Velja Spasinac sa tetkom Ružom Goginkom, čiča Sava Trničanin i strina Vera Furtunka, Moša i Brana Kukini, Save Burčino, Duško i Ruska Žbevčiki, Olga Borkova i mnogi drugi. Naravno, posete su i uzvraćane.
Jelo se, pilo i veselo čavrljilo. Baba Zlata bi prekinula razgovor: „Ajde, Zorke, daj onuj našu, setnu, mekamlijsku, pušti glas kao k'd namami muža ti, Vladu Rakovče u skut“.
Baba Zorka bi se uzvrpoljila, uzdahnula za ono njeno što beše, više loše nego dobro, ustala bi na sred sobe, podbočila se rukama o kukove i zapevala zanosnim, napuklim glasom: «A kude si bila, mori Kara Koco»...
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
