Vranje – Radojica Tasić (63), invalid iz Prevalca kod Vranjske Banje, automehaničar po profesiji, zaštitni je znak za svoje selo, jer nema tog kvara na kolima koji ne može da reši.
Tasić
Odmah će vam prići, gegajući se, tako što se rukama drži za nepokretne noge i trzajem tela, onako zgurem i savijen, pokreće ih, čas jednu čas drugu, brzo, kao da trči.
Osmeh sa lica ne skida, pružiće vam ruku, ponuditi da sednete, a njegova supruga Zorica pristaviće kafu, doneti slatko i vodu kako dolikuje pravim srpskim domačinima.
Radojica je dokaz da čovek može da opstane u životu samo zahvaljući velikoj volji, ljubavi prema bližnjima i svakodnevnom neprekidnom radu koji čoveka ispunjava blaženstvom. On poštuje izreku da je rad stvaranje, jedno delotvorno zadovoljstvo koje čovek može osetiti na zemlji.
- Kada mi je bilo najteže, kada sam pomišljao da moj život nema smisla, stigla je neka božja promisao da mogu da sebe vrednujem kroz poslove za koje sam obdaren – počinje priču majstor Radojica.
Njegov život promenio se iz osnova kada je imao nepune četiri godine. Nazebao je, a majka ga je odvela kod lekara u Vranjskoj Banji.
- Primio sam dve injekcije i vratili se kući. Pričali su mi, da sam nakon četiri sata, bolno viknuo: “Majčice, mila, ja svoje noge više ne osećam”.
Pune tri godine lečen sam u Beogradu u nekoj dečjoj bolnici, a onda sam otpušten sa dijagnozom da bolujem od dečje paralize, da više noge neću da osećam, a samim tim neću nikad da prohodam.
To su mi bili najteži dani u životu, bio sam prikovan za krevet, moji su me opsluživali, majka, otac, sestra, brat Novica koji mi i dan danas pomaže.
Nisam mogao da idem u školu, ali sam tražio od mojih da mi kupuju knjige i sveske, naučio sam da čitam i pišem, a kasnije kroz knjige stekao šire obrazovanje, posebno iz tehnike koja me je zanimala – kaže majstor Radojica.
Njegove muke trajaće sve dok jednog dana nije rekao sebi i porodici da želi da radi. Svi su se začudili i pitali čime bi to on hteo da se zanima.
- Nisam želeo da se zanimam, već da radim. Sa 12 godina počeo sam kao brica, podšišivao i brijao meštane.
Oni sednu na malu stoličicu, mene popnu na veliku i za male pare napravim im fizure po želji. Onda sam počeo da popravljam televizore i radio aparate, one “RR”, niške, starog tipa.
Doneli bi mi delove radia u vreću, a ja to za tri-četiri sata sastavim, nađem kvar. Ipak, mene je interesovala automehanika, uživao sam da stara auta, koja su za otpad, doteramo pred kuću, da otvorim haubu i satima se ne odvajam.
Odmah sam sve ukapirao sam, od nikog nisam učio, tako je Bog hteo – priča majstor Radojica.
Napravio je za sebe kolica, daleke 1979. godine, ali se time nije zadovoljavao. Rešio je da polaže vozački i da sebi kupi kola i preuredi ih za vožnju rukama.
- Kupio sam fiću, sam ga sredio sa ručnim komandama, nije bilo lako obajsniti da hoću i da mogu da vozim kao svi ljudi.
Polagao sam vozački ispit, tada nije bilo urgencija i položio sam pošteno, od drugi put.
Kasnije sam kupio “fijata”, pa “jugo”, a sada imam “zastavu 101” – ističe majstor Radojica.
Danas, sve je više kola sa kompjuterskim upravljanjem.
- Odzvoniće starim kolima i mehanici, to vidim jer sve teže živimo. Da nije socijalne pomoći od 9.000 dinara ko zna šta bi bilo sa mnom i suprugom Zoricom, sa kojom živim u velikoj slozi i ljubavi - kaže majstor Radojica.
Čita knjige o kompjuterskoj tehnici, sve zna, ali nema odgovarajući alat. Čezne za alatom za komjutersku dijagnostiku.
- Uh, kada bih to imao ponovo bih se rodio. Imao bih opet mušterije. Ali, odakle meni 1.500 evra, kažu toliko to košta.
Sanjam taj alat noću, to je moj život, ako ne radim sa kolima šta ću?! Noge nemam, ali imam zlatne ruke. Bez rada ne mogu da živim – završava priča majstor Radojica.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
