U planinskom selu Roždace, 30 kilometara od Vranja, u blizini administrativne granice sa Kosovom, živi devetogadišnji dečak Darko Milić sa svojim roditeljima, sa majkom Gordanom i povremeno sa ocem Srbom, sa prihodom u kući od 3.000 dinara od dečjeg dodatka.
Milić
Otac Srba je nadničar, radi po okolnim šumama kako bi zaradio koju dnevnicu za preživljavanje i školovanje Darkovo.
Dečak, koji radi sve kućne poslove ne sanja euro krem, keks i druge kolače koje nikad nije probao, ne sanja ni nove farmerice i patike koje nikad nije obukao, niti televizor jer ga nikad nisu imali u kući, ali sanja da bude odličan učenik kao i do sada, da nastavi školovanje u centralnom selu Vlase i da kada poraste izuči za doktora.
- Idem u četvrti osnovne, u susednom selu Stance. Danas sam dobio peticu iz matematike. Nikad srećniji nisam bio – dočekuje nas Darko i odlazi da donese svesku da nam pokaže svoj uspeh.
Njegova majka Gordana Jovanović (29), mlada žena ima ozbiljne zdravstvene probleme, koje može da reši, ali nemaju para.
Ima cistu na mozgu, morala bi da se operiše. Pije lekove dva puta dnevno da ne bi imala epileptične napade koji nateraju uvek suze na očima malog Darka.
Sa njim je, povremeno, i otac Srba (43), pošten čovek koji od jutra do mraka tokom cele godine ide u nadnicu, bilo šta da radi, kako bi preživeli.
- Nema me kući, sa Gordanom smo zbog malog Darka. Naš smisao života je on, njegova budućnost.
Mora da se radi ako hoće da se živi. Za bolje ne znam - kazuje Srba i odlazi u planinu gde ga čeka posao.
U delu su sela gde je samo šuma, reka, po malo zemlje za eventualnu bašticu. Ovde se iključivo živi od drveta.
- Eh, da imamo jedan mali plastenik, imali bismo doručak, ručak i večeru. Ovako, kad stignemo i šta se ima. A, desi da ima samo hleb - kaže Gordana.
Darko, pošto otac nije kod kuće, pomaže majci u svim poslovima. Zatekli smo ga kako cepa drva jer se kod njih loži tokom cele godine.
Kuća do koje se dolazi pošto se pređe reka preko ovećih kamenova na usponu, na jednom zaseku.
To je jedina kuća u tom kraju. Darko je jedino dete u Roždacu, selu sa još oko 30 stanovnika, uglavnom starije dobi.
Završio je sa poslom, uzeo čitanku iz sprskog i otišao da čita u hladovini pored drvljenika.
- Bolje danju, uveče je slabo svetlo, a i majka mora da legne rano, od umora i bolesti noge je ne drže – kaže Darko.
Pre odlaska, ulazimo u kuću koja je od kamena, blata, dasaka i letvi. Popucala sa jedne strane, sa druge okrečena.
Kuću Srba deli sa bratom i njegovom suprugom koji žive u Beogradu, ali su tu preko leta. Srbi je nekom čudnom deobom pripala samo jedna sobica, tri sa tri i zajednička ostava, dva sa jedan metar.
Tu ostavljaju odeću, onu staru za rad i onu opranu i čistu, Darkovu, potrebnu za školu.
U sobici šporet, jedan krevet i mali stoćić sa dve stolice. Još dve su u tesnom hodniku, zajedničkom sa Srbinim bratom. Njih čuvaju za goste namernike.
Gordana, ponavlja da bi bila najsrećnija kada bi mogla da se operiše u Nišu, a da tada ima ko da gleda Darka.
– Mama mora da se operiše, ja ću da pazim na kuću sa psom dok ne dođe otac uveče. Mogao bi da dođe pre mraka.
Bojim se, probudim se noću, mesec kroz prozočić pustio svetlo kao u sred dana. Gledam majku, lice bledo, ne mrda, kao da ne diše, gledam oca, izletela mu ona kost kod ramena, naglo se podiže i spušta, grudi mu igraju, kao u groznici.
Mnogo ih volim i oni mene. Hoću da učim, da imam knjige, da čitam, hoću sveske, da pišem po ceo dan i da radim, jer kako tata kaže, ko ne radi ne može ni da jede – ispraća nas Darko.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
