Mijovce je selo u Poljanici udaljeno 30-tak kilometara od Vranja. Selo je brdsko planinsko, razuđeno po zaseocima i smešteno je većim delom pored Mijovske reke i manjim pored Veternice.
Porodica Stanković
Mijovčani se graniče sa selima koji pripadaju leskovačkoj opštini i u blizini su veštačke brane “Barje” koja snabdeva Leskovac pijaćom vodom.
Za žitelje ovog danas devastiranog sela, a nekad jednog od najrazvijenijih u Poljanici i danas važi pravilo da se radi o oštroumnim, vrednim i zadržnim domaćinima.
- Od poljoprivrede i stočarstva se živelo, ali da bi preteklo i imalo bilo kakvog viška u mnogoljudnim kućama mnogi su imali svoje vodenice, valjarice, crepane, ćumurane, a posle rata i strugare.
Bilo je raznih zanatlija: kovača, klonfera, kolara, samardžija, mutavdćija…U određenim istorijskim razdobljima bilo je pogranično selo, pa je bilo i žandara, činovnika, učitelja, šumara, putara… – priča Mirko Stanković (80) koji je iz poznate familije Dupljanci.
Živi sa ženom Kanom (80) od poljoprivrede, ali su stalno kod njih sinovi Novica i Slavko sa sinovima, svakog vikenda.
Novica ima košnice sa pčelama kojima se ponosi, a med je prvoklasan.
- Ovde je sve prirodno, nema zagađenja, ćumurane su pored Veternice. Paša za pčele je izetnog kvaliteta, pčele su moj hobi i posle porodice najveća ljubav- ističe Novica koji u Vranju radi kao geometer.
Obojica pomažu roditeljima, mada su Mirko i Kana izuzetno vitalni za svoje godine.
- Imamo dve krave, svinje, kokoške i roditeljima pomažemo d aim se obezbedi hranba I sotalo. Živimo na relaciji Vranje – Mijovace, vremena su teška, ali pored uživanja pored toplog roditeljskog ognjišta imamo i koristi.
Naše krave daju najbolje mleko u okolini, majka pravi kavlitetan sir. Imamo šumu ili kupujemo od drugih, a cena je ovde mnogo povoljnija.
To nam olakšava život u gradu, a kada se radi onda se i stiče, a mi smo Stankovići po tome poznati – navodi Slavko.
U porodici Stanković vlada veliko poštovanje i ljubav dece prema roditeljima. Milina je videti ih sve okupljene oko stola, čuvene domaće pite banice, “odozgo nebo, odozdo nebo, u sredini livada, a pre nje sir i jaja”, koju omesi starica Kana i kiselog mleka koje sprema, a koje se “reže nožem”.
Odjekuje na brdu od zadovoljstva i božjeg ugođaja šala i smeh koji oslikavaju pravu porodičnu idilu.
Do Mirka živi starina Toza, njegov brat od strica. Iz te kuće je, s ponosom ističu svi, doktor Lazar Stanković, specijalista dečje kardiologije, sin najpozantijeg bolničara u čitavom kraju, pokojnog Nikodija.
Do njihove kuće je škola, dvorišta su ima spojena.
- Tužno je reći da danas nema nijednog đaka i da je škola zatvorena. Mnogi od nas su završili ovde osnovnu školu, pa potom nastavili u Vlasu i Vranju.
Ima puno uspešnih ljudi. Škola je za nas bila svetinja, a učiteljica ikona – priča Novica.
Stankovići, Novica i Slavko kažu da dok je roditelja, njih i njihove dece kućno ognjište se nikad neće ugasiti. Bez Vranja ne nogu, ali, kažu, bez Mijovca još više.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
