- U Vranju i okolini imam nekoliko učenika, ali nisu tako vični kao ja. Iz dva razloga: niko nesme da se spusti ispod 20 metara dubine, a i nema odgovarajuću opremu, motore i ostalo.
Jovanović
Ipak, najvažinji je osećaj, kada otvorim poklopac i vidim bunar kako izgleda iznutra tačno znam šta me čeka. Evo samo u ovom trenutku imam 17 poziva, sezona je tražen sam kao cement, ne znam gde ću pre. Gledam da svima udovoljim - kaže Dobri Jovanović, bunardžija iz sela Tibužde nadomak Vranja.
Za svoje umeće zahvaljuje ocu Simi bunardžiji na daleko poznatom po svom zanatu. Dobri je počeo da se spušta u bunar sa 15 godina.
- Tada sam odmah prebrodio strah. Dođem do 6-7 metara dubine, otac silazi naniže, pratim svaki njegov pokret, slušam šta kaže i spustim se na 12 metara.
Izađemo, a on kaže: „hajde, sam“. Krenem, on ni reč, ćiti.
Spustim se, izađem, pruža mi ruku i poljubi u obraz: „sinko, će jedeš vruć hleb. Ima te za bunardžiju“ – priča Dobri.
Sa svojih 50 godina, po njegovoj računici očistio je preko 10.000 bunara.
- U Vranju i okolini po mom popisu ima preko 3.500 bunara. Tu računam i seoske, poljske bunare, potom i teren prema manastiru Prohoru Pčinjskom koji pripada opštini Bujanovac.
U poslednje vreme ljudi redovno čiste bunare i godišnje odradim od 300 do 500.
Pre nekoliko godina kada je iz opštine potekla inicijativa da se svi bunari očiste postigao sam lični rekord, očistio sam 1.000 bunara - navodi Dobri.
Nadublji bunar u kojem se spuštao imao je 37 metara. U gradu su u proseku oko 10 metara.
- Gradski bunari ako se održavaju lako se čiste i voda je kvalitetna. Ljudi su to shvatili. Inače, bilo je u bunarima svega i svačega.
Iz jednog, koji je godinama bio nečišćen izvadio šest prikolica mulja, sve ručno pomoću kofe. Napunim je, gore je vuku, svaku kofu otpratim sa zebnjom, ne daj bože da se slučajno otkači, gotov sam.
Skoro smo u jednom bunaru pronašli pušku, ko zna od kada je. Očuvana, podmazana, nije bilo rđe.
Vadio sam crknute pse i mačke, stare šporete, delove školji od automobila, od raznim mašina...
U jednom selu sam našao zaklanog petla, pričao mi je gazda da su time hteli da mu navuku neke zle sile kako bi voda presušila - kaže Dobri.
Najteže se čiste decenijama zapušteni i zatrpani bunari.
- Mnogi su bunare u Vranju zatvarali krajem šestdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada je došla voda češmuša iz gradskih bunara sa reke Južne Morave.
Godine su prolazile, Vranje se širiolo, a vode sve manje. Još kada pomisle kakva je moravska voda, puna gradske kanalizacije i otpadnih voda iz fabrika uhvati ih panika. Onda su počeli da otvaraju bunare.
Sada je puštena akumilacija vode sa brane „Prvonek“, voda je planinska čista sve dok dođe u cevi, a one decenijama nisu menjane, tako da opet ima neadekvatam miris i ukus.
Zato je voda sa Kasapskog ili Rakovskog bunara, u užem centru grada, koji imaju dubinu između 13 i 17 metara, a dno je od kamena i voda šiklja sa više strana kao gejzir, lekovita.
Rakovski bunar traje 107 godina, kamen čist, sija, popiješ čašu vode, pojedeš iz šafolja slatko od dunja na kocke koje se tope u ustima i preporodiš se.
A, tek leti kada izvadiš lubenicu iz prirodno hladne vode, pršti sladak sok na sve strane – priča Dobri.
Da čišćenje bunara nije ni malo lako govore brojne opasne situacije o kojima Dobri nerado priča.
- Pamtim kada sam se spustio u jednom napuštenom bunaru i naiđem na zmije.
Čizmama se poduprem o kamen, odvojim od zidova i ukočim u mestu, kako, i sam ne znam.
Tri su bile, prošle su preko čizama i uz kamenje izašle iz bunara. Oblio me hladan znoj, stajao sam kao paralizovan pet minuta.
Sećam se, kopali smo bunar u selu Rataju nadomak Vranja, tik pored temelja kuće.
Kada smo došli ispod temelja kuća je počela da klizi. Za malo da poginem. Bilo je dosta ljudi, kamenja dovoljno i brzo smo reagovali.
Temelj smo učvstvili ozidavaljem kamanjem, utrošili smo dve traktorske prikolice. Kada smo kuću učvrstili iskopali smo i ozidali bunar i sada ima pitku vodu – priča Dobri.
Navodi na boljeg majstora za kopanje i zidalje bunara od njega nema.
- Moj rad je umetnost. Kad iskopam bunar ima oblik kao čaša za vodu: gore široka a naniše sve tesnije, nema milimetra odstupanja, linije okrugle, oblik kao šestarom napravljen.
Dno je u preseku osamdeset santimetara. Koristim bunarski, rečni kamen. Svaki ima svoje mesto, a onda ga čukom ispeglam. Kao pod konac. Dubina nije bitna, kopam i zidam po želji – kaže Dobri.
Radio je kod mnogih, od najuvaženijih u gradu, pa do seljaka i običnih ljudi.
- Ljudi su različiti, mnogi zakeraju, taman očistim bunar, oni viču: „još jednom“.
Ako im kažeš da je oćišćeno prete da neće platiti. Posao radim savesno, ne pijem dok radim, kad završim ako me posluže kafom u redu, ako ne zbogom.
Kažem, ljudi su različiti, ali imao sam prilike da posle očišćenog bunara iskidam kajsiju i uzmem da je pojedem, a gazda, jedan vranjski direktor, za malo da mi je izvadi iz stomaka.
„Ne kidaj – veli – jedi ove što su pale na zemlji“.
Drugi, pak, stavio celo jaje u zeljanik, ali prineo ga sa merak i parče sam u slast pojeo.
Čujem njegovu ženu: „Idi, bre, kupi pivo, upiši se u radnju, sramota čovek se ubi radeći“ – priča Dobri.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
