O malom Fekiju brinula je jedna od preostalih sestara i pijani otac. Kada se i ona udala bio je prepušten ocu, ulici, prošnji, narodnoj kuhinji, groblju.
Ilustracija
- Jeli smo, kako da ne! U onu kafanu. (narodna kuhinja) Topla čorba, znaju nas svi, meni stave veliko parče mesa. Uzmem, podelim na pola i dam Fejzi.
Ne može da žvaka. Nema sve zube. Ispljuje i psuje. Tu je bilo super. Najedem se i posle mogu ceo dan da idem sa ocem. Tražio je da prosim.
Bio sam majstor. Ne znam kako. Svi mi, bre, daju. A, viču: ovo je poslednji put. I tako, sutra opet. Otac me pošalje po rakiju. Kupim mu. Retko je trezan. Super! E, tad da nisi pored njega. Kad malo popije, zajeban, veruj mi.
Kad se napije tad je najbolji. Tad, kako ja hoću. Ja sam gazda. Vodim ga, gde hoću. Pojedem nešto. Puna kapa. Pa, odemo na groblje. Znao je otac kad. Kad ima ljudi. Tad napunimo kesu. Slatko, slano, sve pomešano. Klopa, nema bolje. To je bilo krkanje.
Otac retko jede. Raširi kesu, probira, uzme što voli, počne da jede, ne može. Uhvati onu kesu i baci na put. Trčim, sakupljam. Jede mi se. Naročito, nešto slatko. To su bili kolači. Tada nisam znao. Čudio sam se.
Ko pravi ovo, taj je Bog. Tako sam mislio, oca mi! Da je neko pokušao to da mi uzme iz ruku radio bi očev nož. Šalim se, ha ha ha....
Na groblju smo i spavali. Leti, bre! Ladovina, milina. Ugreje se ploča, čista, sija. Otac hrče pijan, uvučem se u njega i spavam. Probude nas ujutru ptice ili on. Šutne me svom snagom. Mora se na posao, viče, psuje,. Mora da se prosi - kaže Feki.
Sa ocem su bili stalni posetioci Centra za socijalni rad. Dobijali su pomoć redovno, u novcu, odeći, hrani, sredstvima za higijenu. Ko je smeo da mu ne da.
Savetovali su ga da dete odvede u Dom. Pretio je. «Imam ćerku, tu sam ja. Nedam! Ko će da prosi»! – kao da su odzvanjale njegove pretnje.
Piće je učinilo svoje. Prodao je svo pokućstvo. Potom, prozore i vrata, pa futere. Ostao je krov i goli zidovi. Tu su spavali zimi. U nekom ćošku, sklupčani, pijani otac u čijem zagrljaju je spas tražio mali Feki.
- Izdrži se sve. Eh, da sam imao jaknu, pantalone... Dobijem sve novo, Otac proda za rakiju. Sad mi dođe da ga bijem, ali mrtav je. Žao mi... Navikao sam na njega.
Umro je odjedamput, precrk'o pijan. Budala. Mogli smo još da živimo zajedno. Voleo sam ga, zašto da krijem, čuvao, pazio. Šta????
Imao sam četiri godine, kažeš! Koliko je to? Nemam pojma. Mogu ja sve što ti možeš. I bolje! Ne veruješ. Pitaj u Domu, Feki je uvek bio glavni dasa.
Pošao sam u obdanište. Sve neka dečišta. Samo plaču. Znaš, ja sam Feki. Ponekad, odalamim nekog. Dete, mislim.
Ako me nervira, A, ponekad tako. Ne znam. Krivo mi. Dođe mi da opalim nekog. Zašto. Zbog oca, mene, ne znam, stvarno ne znam - priča zamišljeno mali Feki.
U Domu se svi slažu da intiligentnije dete, kao štićenika, do sada nisu imali, ali i nestašnije i sklono porocima.
- Ej, nemoj da se ljutiš. Kako, bre, zašto?! Za ono: Daj neki dinar. Mada, mogao bi da daš – smeje se i nastavlja – Šta će mi pare? Da kupim avion, ha ha ha... Zezam, a...
Šta kažeš?! Nemam posebne želje. Volim igračke. Da, polomim. Dođe mi, bre! Dođe da izađem i poletim prema nebu. Da letim, letim, letim i posmstram celi grad, celi svet da je ispod mene.
Da sam kao ptica. Kad hoću da sletim, moja volja, kad hoću da pevam, isto, jedem, isto, i sve tako. Da letim, letim, letim bre! – priča Feki i širi ruke put neba.
Pozdravljamo se. Ne sekiraj se za mene, kaže. Vodi računa o sebi i ovim drugim što dolaze, mnogo ih ima gladnih, na ulici. Sve lopovi, banda, bre! Dođi.... i ne zaboravi da poneseš neki dinar.
Samo, potraži me u nekom drugom Domu, kažu ima mnogo bolji u Nišu... hahahaha – smeje se na rastanku.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
