Vranje - Sobina je dala mnogo poznatih ljudi, profesora, lekara, inženjera, majstora raznih profila. Njima se žitelji ponose, ali u svakoj prilici ističu da je kroz generacije bilo onih koji su na sebi svojstven način udarili pečat drevnom naselju.
familija Markovci
Petar Janjić poznatiji kao Pera Grujka bio je srednjeg rasta, širokih ramena, sa kratkim krivim nogama. Jake građe, bio je izuzetno hrabar i za mnoge čudan.
- Operisan od straha, tako smo govorili za Peru. Voleo je da rukama hvata zmije, posebno poskoke. Okupio bi decu i poveo ih u planinu. Kad bi ugledao poskoka prišao bi i nadmudrivao se sa njim. Kao da su govorili međusobno nekim nemuštim govorom. Kako bi uspeo da ga zavara ne znamo, odjednom bi ga ščepao, podigao i zubima mu iskidao glavu. Deca bi zanemela od iznenađenja i straha – kaže Mile Stefanović.
Markantan, na konju sa dugom bradom i šubarom na glavi odlazio je naviše uz reku po drva, ali i radi razonode.
Nema tog u Sobini koji nije voleo Stevana Tasića poznatijeg kao Stevu Štrbana. Omalen, sa brčićima kao nacrtanim, obožavao je društvo. Radio je u «Koštani», obožavao fudbal i igrao za fabrički klub.
- Zbog Steve je bilo milina gledati utakmice. Znao je da na gradski stadion dođe na svom magarcu i odmah dobije aplauz. Igralo se u Vranju, a protivnik jak. Steva se borio kao lav. Jednom je predao loptu napadačima, i onako zadihan otrčao do aut linije da predahne. Tu je uvek stajao balon domaćeg vina komenjaka.
Nategao je balon da se okrepi kad je neko viknuo: «Stevo, naši izgubiše loptu primićemo gol». Steva je bacio balon i utrčao u teren. Naleteo je na sudiju i sudar je bio silovit. Pao je sudija, pao je i Steva.
Sudija je tražio pištaljku koja mu je odletela iz usta i nije mogao da je pronađe. Gostujući fudbaler bio je sam pred golom, očekivao se pogodak, ali odjadnom je stao i počeo da se valja od smeha. Zahvaljujući Stevi, “Koštana” nije primila gol – pričaju njegovi saigrači.
U Sobini je bilo puno boema, ali jedan je Ljuba Manga. Za njega svi kažu «većeg meraklije na ćevape nije bilo».
- Znao je da izabere najbolje meso, naravno svinjsko. Obavezno je stavljao i malo ovčjeg mesa, a i određene začine koji su bili tajna za nas. Raspalio bi skaru i bacao dževape na nju. Kako bi koji bacio on bi odskakao.
Skaču ćevapi, a nama ide voda na usta. Kad su gotovi, kad zamirišu pamet da ti štukne. Jedeš i ne znaš koliko ti je dosta. Eh, da zna Sobina da priča, kako smo terali kera. Jedeš, piješ vino i ne znaš da kažeš dosta – kaže Marko Nedeljković.
Familija Markovci je velika i jedna od najstarijih i najpoznatijih u Sobini.
- Naše pretke Marka i Magdu opisao je Bora Stanković u Koštani. Čukundeda Marko bio je vodeničar kod Hadži Tome, a čukunbaba Magda je bila dadilja njegovom sinu Stojanu.
Mitke, pošto je bio čorbadžija, voleo je da dođe kod nas, daleko od čaršije, da pobegne od ljudi da ga ne vide i ogovaraju, da istera dert sa Koštanom i muzikantima. Naši su bili krotki ljudi, domaćini, uvažavani i poštovani – ističe Dimitrije Marković Mita Lutka.
Sećam se praznika Spasovdana i Bogorodice koje je slavila cela Sobina.
PROFIL NASELJA SOBIUNE
Vranjsko naselje Sobina ima preko 600 kuća sa oko 2400 stanovnika.
Familije starosedelaca, od pre Drugog rata su: Čedomirci, Džanini, Pantini, Stankovci, Balčini, Zlatanovi, Danailci, Dlakarci, Skenderci, Prkini, Tomčini, Štrbanci, Alabaci, Žmurci, Pargini, Dančini, Mičini, Pokanci, Grujke, Mangini, Gazep, Iličini, Latinci, Ćosinci, Leštarci, Savkini, Vražini, Bujankani, Markovci, Kukurešci, Venini, Manini…
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
