Vranje - Jesen. Na brežuljcima, u Sobini, otežalim od roda u voćnjacima i vinogradima vri kao u košnici.
Toza i Persida
Od svanuća, svi nekud žure, dovikuju se, galame, svađaju, pa utihne, čuje se setna pesma koja najavljuje berbu. Kroz poj ptica probija se dovikivanja radenika, čuje zveket buradi i kaca u voćnjacima i vinogradima otežalim od roda. Vlasnici behu iz Vranja i čim se sunce pojavi, prvo bi se pojavio on – Svetozar Pavlović koga su svi znali kao Tozu Tafu.
Dolazio je na crnom konju, koji je lagano, nogu pred nogu, grabio prema glavnom ulazu u voćnjake, s leve strane, na samom ulazu u Sobinu, tik pored reke. Srednjeg rasta, širokih ramena, uredan, namirisan izazivao je pažnju na svakom koraku.
Iza konja, na metar-dva razdaljine peške, gegala se njegova žena Persa, a iza nje radnici, komšije, od najvećeg do najmanjeg uveta. U voćnjaku velika grupa berača i sakupljača šljiva iz Sobine čekala je sedeći ispod ogromnih oraha. „Ide“, čulo bi se. Ustajali su žurno, blago pognuti, da požele srećan dan.
Toza Tafa, na imanju u Sobini, koje se pružalo na preko 10 hektara, beše strog, principijelan. Kada bi se čulo frktanje konja, otvarala se kapija, ulazio je i odmah počeo da zapoveda.
Voće, posebno šljive morale su da se oberu što pre, da suviše ne prezreju i ukisele komine Šljive su bile visoke, razgranate, prepune plodova. Penjalo se na drvenim merdevinama slubama i motkama treslo.
Persa, gazdarica, svaku omlaćenu šljivu bi pregledala. Dotrčala bi do Toze i pokazujući prstom korila: „Gledaj, na onu granku ostanaše šljive, ima pet-šest“. Toza bi uzmao merdevine, peo se i specijalnom motkom omlatio i to što bi promaklo radnicima.
Punile su se kace u prostoriji gde je bila kazanica. Nekada, to je bila vodenica potočara, ali Toza je osetio zaradu u rakiji i od nje sazidao kazanicu koja je bila u upotrebi tokom cele godine.
Toliko je bilo komina da se rakija pekla svakodnevno, a potom skladištila u dudovu burad da odstoji, dobije zlatno žutu boju, potrebnu jačinu, od 45 do 50 gradi, i šmek koji se lepio za čula i izazivao.
Njegova rakija beše čuvena u kraju, cenjena i otkupljivana za hotele, mehane, bifea. Bilo je stalnih mušterija iz Vranja koji su o posebnim prilikama želeli da posluže Tafinu rakiju.
Svakodnevno, u kući, Persa je prodavala rakiju, para je bilo i „za pod slamaricu“, kako je zborila. Prodavajući rakiju nije mogla da je ne proba, malo po malo i postade zavisna što je Tozu nerviralo i dovodilo da pobesni, zaključava teška podrumska vrata i ključ drži u pazuhe i kad spava.
Posebno bi besneo ako bi osetio da rakija nije kao što je bila posle pečenja. Da li Persa, ili obesni momci iz Sobine, koji bi preko otkivenih crepova ulazili u kazanicu i dolazili do buradi i otkinuli litar-dva, a da se ne bi primetilo dosipali izvorsku vodu, kad bi je Toza prodavao i pritom probao pocrveneo bi, pa pozeleneo u licu.
Persa je plaćala ceh, na nju je morao da se izvika, da mu lakne. Ali, bez njegove Perke nije mogao ni dan sam da sastavi. Decu nisu imali, bili su upućeni jedno na drugo, kao „lonče i poklopče“, kako su govorile komšije.
Na njegovom imanju, koje je, kad je ostario i onemoćao prodao kao placeve danas su brojne kuće u uskim uličicama, usađenim u brdašca. Stariji žitelji sa žudnjom pamte čuvene trešnje ranke, okrugle kao šljive, slađe od meda.
Pamte ogromne orahe, sa plodovima dugim oko sadam- osam santimetra. „Daju ti tri oraha i napuniš džep“, radovala se se deca. Kruške žetvarke i panađurke kad se pojedu dođu kao okrepljenje. Na ogromnom prostoru bilo je svih vrsti voća koja se uspevala na ovom području.
Toza Tafa, kao preratni kandidat za poslanika iz redova demokrata uživao je veliko poštovanje. Pomagao je ljudima, davao zajam u novcu bez kamate. Voleo je kafanu, ali ne i piće. „Svi pomreše mladi, apas'sno (iznenada), jer nisu znali za red.
Sednem, naručim kafu, plaćam ture, al ne pratim tempo koji kida džigericu“, pričao je rođacima. Nije bio bez poroka, voleo je kocku, karte, ajnc posebno. Znao je da dobije i da izgubi. I kad je bila kocka u pitanju bilo je s merom. Nasetio bi kad treba da se povuče, a kad da ide do kraja.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
