Vranje. Ujutru, rano pred zoru, pekarski šegrt bi zahvatio vodu sa bunara, poprskao ispred radnje ćepenka i ugasio prašinu, otvorio vrata iz koje se sladak miris hleba, kao miris duše, jutarnjom svežinom širio vranjskim sokacima.
Aca pekar
I tako beše od Monopola do Tulbeta, od Panađurišta do Odžinke. «Pusto tursko», čuvene furnje, turske peći u kojima se pekao hleb na drva, održale su se i pre i posle Drugog svetskog rata.
Somuni i hlebovi mamili su iz rafova, a simiti i razne tutre, mali okrugli hlebčići, raznosili su radnici u vreme doručka kroz varoš glasno najavljujući svoju robu.
Vranje, varoš zanatlija, trgovaca i liferanata bilo je bogom dano za pekare i njihovu robu koja miriše na naut i topi se u ustima.
Iza njih išli su ljudi sa cegerima zembilima u kojima je bilo reš sušenih čvarki, a potom bozadžije, nudeći hladne napitke: sodu vodu, klaker i bozu, kao osveženje.
Tridesetih godina u Vranju beše dvadesetak furnji i samo jedna Milisavska pekara. Ta pekara je imala kanalnu peć, mašinu za mesenje hleba, veći broj radnika.
Nakon rata nacionalizovana je i pripojena gradskoj pekari. Dugi niz godina glavni pekarski majstori bili su iz Milisavske pekare.
Kada bi se krenulo od Monopola naviše prema centru varoši najpoznatije furnje bile su: Demkova kod Tekije, Dingarska kod Šarenog hana, turska kod gradske crkve, Mileta Demeka u Goginskom lokalu, Bujkovska kod pijace, u Gornjoj čaršiji dve, od kojih najpoznatija deda Vasina, potom kod familije Klisaričinih, preko puta famijlije Ružinci i druge.
U Banji su bile tri furnje: Uroševa, Sandetova i Stojadinova.
Aca Jakovljević, izdanak je čuvene beogradske pekarske familije čiji je utemiljivač bio Jakov.
On nije imao svoju radnju, ali pekarskom zanatu podučio je sina Aleksandra koji je položio za zanatskog majstora i 1908. godine na Slaviji otvorio sopstvenu pekarsku radnju.
Njegovi sinovi postaće do dana današnjeg sinonim za dobar, pravi hleb bez aditiva. Takođe i za somunske pogače.
Mnogobrojne pekraske radnje, počev od Slavije, Kalinić pijace, Bulevara kralja Aleksandra i po raznim beogradskim naseljima, modernizovane u duhu vremena, pružaju sve vrsta hleba i peciva vrhunskog kvaliteta.
Aleksandrov sin Ilija služio je vojsku u Vranju gde se strasno zaljubio u Radmilu Karamanku.
Napustio je Beograd, ostao u Vranju i 1964. godine dobio dozvolu od narodnih vlasti da otvori pekarsku radnju, preko puta kafane «Evropa» u centru vatroši.
- Radilo se i danju i noću. Posla preko glave. Nismo mogli da postignemo koliko su bile tražene naše pogače, ali i hlebovi.
Najbolje smo radili mi i pekara Toze Veličkovića, jer smo nastavili tradiciju zanarskih pekara – kazivao je Ilija Jakovljević, Ika Pekar.
Pekarsku tradiciju od oca je nasledio Aleksandar. Nakon nacionalizacije radnje, 1980. godine, dobili su za uzvrat staru kuću na samom početku Nemanjine ulice, kod gradske pijace.
- Počeli smo sve iz početka, sagradili novu kuću, furnju i pekaru. Furnju čisto za merak.
Radila je kratko, vreme je diktiralo mašinsku proizvodnju, jer moralo se nekako opstati - kaže Aca.
Sa ponosom se seća kako se mesio i pekao hleb, somune i peciva u furnji.
- Iza furnje bio je amurluk, radionica u kojoj smo spremali testo. Mesilo se ručno, postojala je daska za razmesivanje.
Prvo se pravila maja, vrsta kvasca. Ranije, postojali su posebni radnici, majadžije. Maja se delila i stavljala u tekme, drvenu posudu koja je imala više pregrada.
Pravilo se onoliko maje koliko je je bilo potrebno testa za hlebove - kaže Aca.
U njihovoj furnji bilo je tri vrsti maje: komove, koja se pravila od kuvanog hmelja, crnog luka, ječma i ljute klucane paprike po potrebi, potom simitna maja, koja se pravila od nauta i samokiš maja, koja je služila od danas do sutra.
U tekme, u pregradama zvanim baršalacima, hvatala se maja i od nje je zavisio kvalitet hleba. Maja se umesivala u testo koje je stavljano u pinokote, drvene posude, sa rupama kao kalupima za hlebove.
Pinokoti su pravljeni od crvene vrbe – ističe Aca.
U kalupima se stavljalo platno, a preko njega testo. Tu je stašavalo i potom držeći platno ručno vađeno. Sa platna hleb je spustan na lopatu, napravljenu od bukovog drveta, čija drška je mogla da bude i četiri metra dugačka.
- Pre nego se hleb stavi da se peče pripremi se furnja. Da bi kube pobelelo od željene toplote trošene su bukove cepanice, čaral'ci i to dva tovara.
Čaral'ci ili cepanice su ređane unakrsno i stvarale su veliku količinu žara - kaže Aca.
Da bi se hleb stavio u furnju vadio se krupan žar metalnom čakljom.
Pačavrom, drvenom motkom, na kojoj su vezani mokri jutani džakovi čišćen je sitan žar i pepeo.
Tek tada se drvenom lopatom ubacivao hleb i pekao.
Aca Pekar, danas, u modernoj pekari pravi sve vrste hlebova, bureka, peciva, somunskih pogača i još jednom podvlači bez aditiva, isključivo od brašna, vode, soli i kvasca.
I naravno, umeća, koje se generacijski prenosi skoro 100 godina.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
