Vranje - Sećam se prvomajskih praznika. Nana bi ostala kod kuće. Praveći se da ne zna šta se praznuje, uzela bi malu motikicu, njeno “motiče” kako je govorila, i krenula da okopava ruže, hrizanteme, bugarčiće, sleščiće...
Čoška, nekad
Otac i majka oblačili su nas najsvečanije. Majka je znala da šije, tako da smo dobijali nove teget pantalone sa belim prugama od tergala, a sestra plisiranu crvenu haljinu od cica i bele čarape-soknice.
Košulje su bile od puplina, svetloplave, koje je majka umešno prepravljala kada bi ocu omalele.
Toga dana dobijali smo i sandale od veštačke kože, koje nam je za tu priliku pravio komšija šuster.
Bez obzira na vreme, oblačili smo prolećne, teget čarape, dugačke do kolena.
Sestra nam se uvek plazila jezikom, sijajući od sreće, jer je toga dana dobijala crne lakovane cipele sa niskom drvenom pentčentiranom potpeticom.
Odlazili smo tog drugog maja u izletište Ćoška. Smešteno između Sobinske i Gradske reke, sa gornje strane oivičeno podnožjem planine Krstilovica, a sa donje putem koji se spuštao u grad, ličilo je na ispruženu tacnu.
Izletište je činio restoran sa pokrivenom baštom, fontana i strma okošena livada, na kojoj se sedalo, odmaralo, igralo i pevalo. Bilo je i vranjskih i bosanskih, a bogami i partizanskih pesama.
U Ćošku smo odlazili prolazeći glavnim ulicama u gradu. Kod opštine bismo pogledali u veliki sat, otac je vadio svoj džepni, ljutito vrteći glavom, jer se nisu slagali za koji minut.
Naravno, očev je bio tačniji, jer ga je navijao po Radio-Beogradu, ujutru u šest, kada bi krenuo jutarnji dnevnik.
- Milina kad prođeš kraz grad! Svi te ljudi vide - radovala se majka.
To je prazniku davalo veliku važnost. Masa sveta kretala se uzbrdo, ne mareći za umor.
Ispred ulaza u Ćošku stajala je lepo uređena česma od strane preživelih boraca Vranja, sa hladnom pijaćom vodom.
Pilo se iz čaša, flaša, kanačića, a najviše iz savijenih šaka, sa zaključkom: “Ala tera na jedenje”. Deca su se odmah okupljala oko ringišpila, smeštenog na izravnjanom, ko tepsija, prostoru sa desne strane restorana.
Raznorazne tezge sa šećernim poslasticama i bižuterijom bile su načičkane sa obe strane oko ulaza.
Moje oči pratile su okretanje ringišpila, uši - najavljivanje sledeće ture. Brat i sestra molili su oca za jedan krug, ali bi nedoumicu prekinula majka: “Ne mogu to da gledam, Stojane!”
Otac je, osećao grižu savesti, ili se to nama činilo, ali od tog momenta počelo bi naše veselo obigravanje oko tezgi.
Brat je birao poslasticu u obliku šarene lule, sestra crvenog petla na štapiću, od pregorelog šećera, a ja zaslađenu alvu od oštrog brašna.
Da se ne bismo prejeli brinula bi se majka. Uštinula bi nas ispod miški i stavila do znanja da smo žedni.
Tada bi usledio obavezan gazirani napitak koji smo zvali klaker. Odjek praska pri otvaranju i dugi reski šum iz flaše prate me i dan-danas.
Ono glavno dešavalo se sa zalaskom sunca iza obližnjeg Borinog brda. Brat je dobijao plastičnu pušku sa redenikom, sestra broš za kosu, a ja pištolj na vodu.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
