Će umrem, a neće saznam što sam poviše voleja - šenu mi Olgu ili špricer, govorio je Pera nakinče.
Nakić na svadbi ćerke vodi kolo
Petar Nakić, poznatiji kao Pera Nakinče rodio se 1904. godine u Vranju.U ratu je bio uz majku, a po očevom povratku pošao na šusterski zanat.
Prvo šegrt, sa 14 godina, pa kalfa.
Kalfeno pismo stekao je polažući 16. septembra 1926. godine, pred komisijom u sastavu: Janko Bošković, Dragutin Trajković, Jefta Nikolić, Bogosav Krstić i Bora Stojković.
Dobivši kalfeno pismo stekao je mogućnost da otvori samostalnu obućarsku radnju. To je i uradio. Radio je, pod kiriju, na više mesta u varoši.
Vrlo brzo pročuo se po izradi sandala i cipela. Stekao je stalne mušterije, meću kojima: dr Draguljuba Mihajlovića, profesora Tomu Srbinca, profesora Puljevića, advokata Ilića, pukovnika Mitu Mihajlovića i druge.
Sa 18 godina otvorio je šustersku radnju. Bio je dobar majstor i posao se širio.
Pre Drugog rata imao je osam radnika. Pročuo se po pravljenju salonskih cipela, koje su bile neka vrsta specijalne porudžbine.
Šusteri: Vasa Sojka, Kole Debeli, Rista Bulumač, Čapa iz Šapranca, Janko Pešić, Danča Dimirijević, naravno i otac, bili su začetnici obućarstva u Vranju.
Pera Nakinče bio je i u komisiji za polaganje šusterskih radnika, zajedno sa Tomom Sobincem i Ackom Antanasijevićem.
U radnji je uvek imao gotove cipele i sandale, raznih modela. Uoči većih praznika, kada je bilo igranki, dolazili su mladići iz komšiluka ili deca njegovih prijatelja i razgledali cipele.
Znao je svakog, naročito njihove roditelje. Prišao bi i rekao: «Ajde, govori koje ti se dopadaju»?
Mladić bi rukom pokazao na model. Uzmi i večeras da upoznaš ubavo devojče. Sutra, čim otvorim radnju da vratiš cipele»!
«Koliko će košta to, majstor Pero»? - pitali bi. «Kad se ženite da me pozovete na svadbu»! - odgovarao bi..
Pera Nakić se oženio u 21. godini sa Olgom iz vranjske familije Čukljini. Imali su jedanestoro dece, od kojih su petoro ostali u životu.
Pera je imao sposobnost da predvidi i bio je prilagodljiv. U Drugom ratu, dve poslednje godine, sa partizanima, prošpartao je Kosmet sa puškomitraljezom u rukama.
Po povratku vratio se zanatu. Politika ga nije zanimala. Boravak u partizanima bio je garancija da će raditi u miru, bez trzavica i pritisaka.
Nije se bunio i kada su mu uzeli tri koze, i kada je Voja Samardžija, u ime vlasti i naroda, dolazio da mu popiše višak masti, vina i rakije.
Znao je i ko ih je potkazao. Nije se ljutio. «Sve prođe, vreme kao reka sve odnese, samo obraz ostane. I mali je veliki ako ga sačuvaš»! - savetovao je decu.
Pravio je cipele do kraja života, do 1976. godine kada je umro. Popravljao retko, samo stalnim mušterijama.
Pera Nakić znao je u šali da kaže: “Umreću, a ne će saznam što sam poviše voleo: ženu Olgu ili špricer”!
Obožavao je, po završetku radnog vremene, da sa Duškom Budurcem, Stanišom Četvrtinom i drugim ispija belo vino «razbijeno» pri vrhu sodom vodom.
Od dece u imao je četiri ćerke: Zoru, Veru, Ljubinku i Zagorku i sina Staniša.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
