Vranje – Šaprance, naselje u jugozapadnom delu Vranja, pominje se dosta rano, još u turskim defterima.
Ovako je bilo
Najstariji pismeni i usmeni zapisi datiraju iz vremena doseljavanja Riste Jerčeka, osnivača vranjske familije Cupare.
Naime, on se krajem 18. veka doselio u Vranje iz Prizrena zajedno sa svojim prijateljem Tinom.
Tina je u varoši tražio mesto novog boravka prema svojim sklonostima i mogućnostima rada, te je kupio posed u Šaprancu i kasnije podigao vodenicu.
Otuda su njegovi potomci i dobili ime Vodeničarci. To je bila i ujedno najveća familija u zaseoku kako se Šaprance smatralo sve do završetka Drugog svetskog rata.
U naselju, kontrasta ima svuda, na svakom koraku. Pored vekovnih kućica od ćerpiča, štrče u vis velike, višespratne kućerine.
Nekako, oduvek skrajnuto od grada, dugo nije imalo asfalta, pa kada je prošao, desetak domaćinstava pored reke nije ga ipak dobilo.
Šaprance se deli na Donje i Gornje. Donje je iza crkve i groblja, a Gornje od današnjeg Gradskog stadiona, pa prema Šapranačkoj reci.
Donje Šaprance poznato je po familijama Vodeničarci, Mašutci, Paramuljci, Pinkovi, Drangalovci, Moninci, Aligonci, Landzini, Šavaraci, Tukmanci, Čapini, familija Voje zvanog Kisel gra i druge.
Gornje Šaprance obeležile su familije: Babačkovi, Krstini; Šaće, Korozci, Mišomori, Gičini, Dmčini, Nikolini, Rusaci i druge.
Pre Drugog rata Šaprance je bilo poznato, do 1956. godine, po svojoj slavi Đurđevdanu i saboru na Šapranačkom ridu.
Kako je bilo, pričao je svojevremeno Živojin Mašutković Žika Mašuče.
“Ujutru, ceo kraj bi bio na nogama. Staro, mlado, deca. Alvadžije, bozadžije, semkari.
Svaka kuća je slavila. Ipak, postojao je domaćin slave, koji se birao u crkvi nakon službe.
Odlazili smo u Šapranačku crkvu Svete Petke, palili sveće za žive i mrtve.
Po završetku službe nošene su litije, tri kruga, oko crkve. Na čelu domaćin slave. Odlazili smo ka Šapranačkom ridu, kod krsta. Tu se svetilo maslo.
Ono se pravilo od brašna, a svetilo krstenom vodicom. Svaka familija je domaćinu slave dan pre Đurđevdana imala obavezu da odnese kalenicu brašna.
Otac bi poslao sestru. “Pomaže Bog, čika Niso! Evo, tatko poslao čisto brašno i pozdrav”! – govorila bi.
“Bog ti pomogao dete, a vašoj kući dao zdravlja i sreće. Pozdravi tatka i kaži da sutra obavezno dođe kod krsta” - stizao je odgovor.
Kod krsta pop je čitao slovo i osvetio maslo. Domaćin slave postavljao je ručak.
Jelo se i nazdravljalo u zdravlje i napredak stoke, potom u slavu vinograda, njiva i bašta, domaćina, svih prisutnih. To je trajalo do podneva.
Tada bi na Šapranačkom ridu nagrnulo celo Vranje. Momci i devojke, doterani za kolo i gledanje.
Majke i očevi, babe i dede pratili su svaki njihov pokret. Navodadžike su imale pune ruke posla. “Gledaj ga ono devojče kako sitno igra. To je za vašu kuću, da je rastrese, napredak da krene”.
“Ako, ako slatka, ja ostarujem, polako kapsujem, treba mi odmena”.
Na saboru se svirkom menjalo po sedam do osam orkestara. Bez goča i zurli nije se moglo. Kasnije i truba.
Igralo se do kasno uveče, a onda su se muzike povlačile u kuće Šaprančana koji su nastavljali slavlje do zore.
Tako je bilo do završetka Drugog rata, posle je pokušavano da se običaj održi.
Uspevalo se sve do 1956. godine, kada je narodna vlast zabranila nazadna okupljanja, a Šapranački rid prepustila državnom poljoprivrednom dobru ili «ekonomiji» kako su ga Šaprančani zvali.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
