Staniša Nakić Nakinče rodio se u Vranju 1937. godine. Još kao dečak, krenuo je putem oca Pere, na izučavanje šusterskog zanata.
Staniša i mesto gde je imao radnju
Po očevoj familiji imao je nadimak Nakinče, po majci Čuklja.
- Cipele i sandale radili smo ručno. Od prave kože. Mušteriji smo uzimali meru, dužinu i širinu noge, i kada bi odabrao mustru krenuli bi s poslom.
Za cipele, po specijalnoj narudžbini, išli smo po kožu u Nišu i Beogradu. Radilo se o bojama, o nijansama. Za salonske cipele najbolja je bila jareća koža.
Na ceni su bile i cipele čiji se gornji deo izrađivao od kože teleta starog do šest meseci – ističe Staniša.
Ipak, najviše se sarađivalo sa majstorima ćurčijama koji su štavili kožu i prodavali je.
- U Vranju su bili dvojica: Uroš Karaman i Sande Ćurčija koji je imao kuću u “slepom” sokačetu kod Pante Kazaka, preko puta familije Pilinci, u današnjoj ulici Jovana Hadživasiljevića.
Mi smo kupovali kožu kod Sandeta. Bio je u dobrim odnosima sa ocem.
Kožu je štavio u drvenim kacama šest meseci. Prebacivao je, s vremena na vreme, iz jedne u drugu.
U kaci je bio red kože, red takozvanih hrom šišarki. Te šišarke su se brale u šumi i pospešivale su vrenje. Posebno je umeća trebalo da se oštavi goveđa koža za đonove ili goveđa koža od vratnine za lubove – navodi Staniša.
Cipele su se radile isključivo ručnim, šusterskim alatom. Mašina nije bilo.
- Koristili smo: čukče, okivač, klešte cvikače, šusterski nož, šilo, igle, konac, sličan duvanskom, drvene eksere i ćiriš. Điriš se pravio od brašna i smole.
Kuvao se i nakon određenog vremena dobijala se vrsta lepka, žute boje. Kad to uhvati lub, đon ili zalepi gornji deo kože, nema šanse da se odlepi - ističe Staniša.
Otkriva i šustersku tajnu lepljenja kada nije bilo ćiriša. Tada bi kožu lepili svinjskim sapunom koji su pravili kod kuće.
- Cipele smo pravili kupujući kožu razne debljine. Prevrnuli je i stavili preko kolena. Šusterskim nožem je tanjili, kako bi mogla da se adekvatno savije.
Kada bi se nošenjem đonovi cipela istanjili stavljali smo penčiće. Parčiće najtvrđe goveće kože kovali smo drvenim ekserima. Nožem doterivali da izgleda kao novo.
Ko je želeo stavljali smo na peti i na vrhu cipela, na đonovima, plehane umetke, u obliku polumeseca. I njih bi zakovali drvenim ekserima.
Tako su cipele duže trajale. Ako bi ih nosio momak, devojke bi mislile: «Tugo, bidna muž! Kako, čvrsto gazi»!
Ako bi ih nosio stariji čovek, žene bi bile zajedljive: «Tropa kao konj»! - sa osmehom priča Staniša.
Staniša Nakić kupio je radnju 1960. godine, u centru varoši. U radnji je radio bez prekida Pera Nakinče. Staniša je prešao u fabriku obuće “Koštana”.
- Ostavljao sam šusteraj, vraćao se povremeno. Znao sam da šusteri ne žive dugo.
Tuberkuloza ili prostata oteraju ih u grob. Dok nije bilo mašina prašina i lepak uzimali su danak.
Možda će čudno zvučati, ali prostata je stradala samo zbog jedne loše navike: da završim još samo ovo, pa još ovo, pa se stiskaš, utrneš, i ona strada – završava priču Staniša.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
