U delu Kosovske ulice u Vranju, u blizini Ružićkog dućana malu bozadžijsku radnju držao je Stanko.
Centar Vranja
Visok, koščat, sa ušiljenim brkovima i nataknutom šajkačom na čelu, uvek spreman na šalu i čašicu piča za dušu i zdravlje.. U radnju se ulazilo na jednom basamaku.
„A, unutra božja milina: lulčiki, petličiki, šarene bombone, alve, liciderska srca za devojčiki, sladoled na drvenu dršku: od žutku, mleko, šećer i led.
Talpe sa led su doteruvali seljaci zimi iz Moravu, toliko ga je trošio“, pričaju sa setom svi koji su ga poznavali.
Stanovao je u obližnjem Sobinskom sokaku koji je nazvan po tome što je bio najprirodnija veza naselja Sobina sa gradom. Kod kuće familija Vlajka Gogića i Ćašinih bio je most preko Odžindolske reke, pa putanja koja je izlazila na sokak, a potom na bašte i njive prema Maninoj vodenici i Sobini.
Sokak je odisao životom, bat konja čuo bi se sa prvim svitanjem. Kroz sokak su prolazili brojni drvari iz Sobine, Čestelina, Novog Sela sa prenatrpanim konjima, a uveče se vraćali sa nakrivljenim šajkačama i kečićima, veseli sa prtenim torbama od kozje dlake punim potrebštinama kao što su so, šećer, zejtin…
Naravno, nijedan nije pošao kući dok deci ne bi kupio neku slatku poslaticu od Stanka bozadžije.
Stanko je upamćen u Vranju i na saborima po okolnim selima kada bi dolazio peške sa punim korpama pod rukama ili sa, od pruća pletenim, torbama-cegerima.
U varoši je, ponekad, robu u posebnim drvenim sanducima terao na kolicima.
„Mamo, tato, ide Stanko bozadžija dajte dinarče da kupim petliče, će sam dobar, ne će kradem dunje u Krstinski voćnjak“, vikalo bi komšijsko dete.
Stanku je u radnji, kao dete, pomagao sin Panta Buza, nekad poznati ekonom vranjskog rukometnog kluba.
Jednom prilikom, pričaju njegovi drugari, u radnju, dok je Stanko bio odsutan, banula je inspekcija. Maleni Panta nije znao ko su.
Uzeli su robu na pregled i izašli. Kada je Stanko naišao, Panta je plačljivo počeo da viče:
„Tato, b’e, tato, dođoše neki čoveci, obučeni sa mašne, kao da će pozirav za spomenici, uzedoše najviše petlički, pa lulčiki, svilene bonbone i ne znam što još, napuniše, tato, punu torbu i odoše bez zbogom“.
„Ćuti sinko, ne zbori više, to ti je inspekcija, daj Bože da nam ne zatvoriv radnju“, utešio ga je.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
