Ooooj, Zarije, vičemo približavajući se jednom zaseoku na planini Kukavici u selu Studena, 40 kilometra udaljene od Vranja. “Ima li teeee…domaćineeeee…”?
Putokaz za Studenu
“Imaaaa, imaaaa…”, čujemo promukli glas Zarija Cvetkovića (70), koji sa suprugom Goricom kao neki kameni stećaci stoje u dvorištu kuće iza čijih leđa je ogromna provalija od koje se u daljini vidi jezero “Barje”, akumulacija vode za Leskovac.
Do njihove kuće i zaseoka Cvetkovci, na preko 1300 metara nadmorske visine, trebalo nam je iz Vranja, što autom, što motorom AP-4 i peške, jedno šest sati u jednom pravcu.
Zariija ovde živi sa suprugum Goricom (73) i sinom Boškom (45).
- Najveća radost za roditelje je da ožene sina, da dobiju unuke. Ovde je to pusta želja. Nema devojaka u celoj Klisuri. Da ima, koja bi ovde došla.
Nema puta, čkilji sijalica, nema TV signala, nema vode i kanalizacije. Da se kupa u koritu, dete da joj se razboli da ne može da ode kod lekara u Vlasu jer treba četiri sata hoda ili dva sata traktorom u jednom pravcu.
Evo, Boško zna da ste tu, ode da čuva kravu, izgubi se u šumu, smetaju mu ljudi, navikao na samoću. Borimo se da preživimo, lebac i što se nađe: sir, krompir, pasulj…
Brašno kupimo i napunimo jednu sobu, brojimo Bogu dane – jada se Zarije.
Nije samo Boško momak u selu, ima ih još pet-šest i svi su preko 40 godina.
- Njihovo je prošlo, mogu da duvaju u sviraljke i čuvaju kozu ili kravu za razonodu – ističe Gorica.
Posmatramo sa vrha predeo, brda, pašnjaci na sve strane, gledamo pustoš jer nigde ovaca, koza, goveda. Gde god se okrenemo vide se srušene kuće. Jeza nas prolazi.
To je kraj zvani Klisura, uklješten na tromeđi opština Vranje, Leskovac i Vučje. Razuđena sela na planini Kukavica broje po koje dete i nešto staraca.
Dolazi se asvaltnim putem, tesnom, punim rupa, prelazi se preko mosta na Studenskoj reci do raskršća. Pravo se ide prema Leskovcu, levo prema Vučju.
Na tom mestu u pročelju je stena, kao isklesana, a levo nešto nalik na put. Na steni velikim slovima, belom farbom koja je korozirala piše “STUDENA” i postoji strelica udesno.
Treba da stignemo do Studene, zaseoka u podnožju, ali i ispod samih vrhova Kukavica, zavisi kog.
Put je pun odrona, kamenje svuda. Tako jedno 800 metara, a onda zemljan, izrovan, sa strane po koja mermerna ploča sa krstom i uklesanim imenom da obeleži gde je meštanin sleteo traktorom i poginuo u provaliji. Jedva, zbog dubokih jaruga prilazimo zaseoku Grlačani, onog na 600 metara namorske visine.
Dočekuje nas mlađani Miloš Marković (24) sa majkom Snežanom (45). Došao je da poseti majku, a inače je u Beogradu sa ocem Sretenom i bratom Draganom.
Sreten radi u PKB kao stražar, a Dragan kao građevinac. Kuća čista, skoro bila slava, a i podušje Miloševom dedi.
- Radio sam u PKV, šest godina pod ugovorom, došao novi gazda i postadosmo tehnološki višak. Vraćam se u Padinsku Skelu. Nema šta ovde da tražim.
Tamo smo stekli i kupili stan. Tamo je naša budućnost, ovde je propast. Nismo mogli zbog dede da napustimo porodično ognjište i majka je bila sa njim. Skoro je umro, evo biće 40 dana.
Moramo da isteramo red na groblju i u kući do godinu dana, a onda videćemo – priča Miloš.
Miloš, u šali, kaže da je on stavio tačku na Studentu, na njeno lagano, ali sigurno umiranje.
- Poslednji sam bio đak u nižoj osnovnoj školi u Studeni. Te 2002. godine kada sam prešao u 5. razred u Vlasu škola je zatvorena i sada samo što se nije srušila. Dece je troje, ostalo su stariji žitelji. Nestaće kad tad Studena.
To su moje predpostvake na osnovu podataka koje vodim u svesci. Kada sam pre šest godina polazio za Padinsku Skelu bilo je 100-tinak stanovnika i sve sam upisao po imenu i prezimenu. Ko god bi umro, precrtao bih ga. Sada ima 37.
Gotova je Studena, najidelanije selo za stočarstvo na jugu Srbije. Toliko ima pašnjaka i vode da se to ne može opisati. Ali, država je udarila katanac na sela u Klisuri.
Prvo ona Titova za koju svi kukaju i suze rone, a posle sve ostale koje ne znaju šta će sa Vojvodinom, a kamoli sa Klisurom – navodi Miloš.
Spuštamo se niže do njihovih komšija i rođaka, Mladenovića. Na jednom zaseku, dve kućice, dvorište zemljano, ali sve sređeno i čisto. Jedina kuća koja ima tri generacije; glavu kuće, Zarija (63) sa suprugom Nadom, sinom Goranom sa suprugom Sunčicom i decom Dušanom (11) i Nikolom (10). Drugi Zarijev sin Zoran sa suprugom Marijom je na radu u Austriji, u Klagenfurtu, od 1990. godine. Trenutno su u selu na raspustu, kod deke i bake, njihovi sinovi Mladen (14) i Marko (12).
Dušan je u 6. razredu, a Nikola u 5. u školi u Vlasu. Kod Radmanovića, zaseoku koji je od njih uzdaljen 20 minuta hoda ima devojčica Andijana koja je u 7. razredu.
Putuju zajedno, peške do asvaltnog puta, tu čekaju lokalni autobus koji saobraća na relaciji Mijovce - Vranje.
Zimi, autobus više puta ne dođe, pa odlaze peške sedam kilomertra asvaltom da bi stogli u školu, premrzli i mokri. Zarija, koji je 42 godine radio u Klagenfurtu kao građevinski radnik i vratio se u na kućno ognjište nalazimo spuštajući se pola sata hoda u dolinu pored Studenske reke, gde čuva krave.
Imao je velike planove, da radi u Austriji, da jednog sina odvede, a jednog ostavi, da zarade i vrate se u rodni kraj, da se bave stočarstvom i da budi svoji na svome, da privređuju i lepo žive.
Ali, pokazalo se da je to samo Zarijev pusti san. Njegov stariji sin Zoran se neće vraćati u Studenu, Zarija će pomagati mlađem da preživi i omogučiće njegovoj deci da se školuju i odu za svojom srećom. Vidno je razočaran, voli Stuudenu, Klisuru i svoju Srbiju.
- Katastrofa je, nema naroda, ne mož’ da se živi na selu. Bilo je oko 15 i više zaseoka sa oko 60 domaćinstva, početkom 60-tih godina ovog veka. U svakom po desetak, pa vidi, oko 600 stanovnika. Nijedna kuća ispod šestoro-sedmoro dece. Pošao sam u školu 1958. godine, bilo je 54 đaka.
Sada škola ne radi 11 godine. Nema đaka, momci preko 40 godina ima, devojka nema ni za lek. Katastrofa. propada čuveno selo, kamen da baciš lubenicu če da rodi. Vidoste li kakve paprike imamo u baštu? Sve se rađa,
Bog dao ljudima, a oni pobegli, jer nema osnovnih uslova za život. Katastrofa, ovde nikad niko iz Vranja iz bilo koje strukture vlasti nije došao. Idite pitajte za Studenu, ne znaju ni da postoji, smejaće se imenu, glavu dajem ako nije tako – ističe Zarija.
Bilo je nekada mnogo stoke u selu. Ovaca, goveda, svinja, od toga su svi živeli, nisu radili u nikakve firme.
- Niko nije gladovao. Bilo je zadržnih, bogatih kuća. Danas, težak je život u Studenu, ne dolazi se do paru nikako, a državni troškovi su veliki i rastu. Puta nema, struja nema, struja je na raspadu gotovo.
Za kratko vreme, selo biće na gasaljke, videćete. Telefoni samo mobolni, pa ako nađeš neki vis gde ima signal dobro – priča rezignirano Zarije.
Opraštamo se od meštana izgleda i od Studene. Prolazeći ispred kuća, na stoličicama sedi po koja stara baba, u crnini. Pitamo za zdravlje, odgovara “da zamolimo Boga da je što pre uzme”. Spuštamo se putem, pršti kamnje ispod guma, udara u kardan, gledamo u provaliju, krstimo se.
- Ako ste zainteresovani javite se za 10 godina, da se opkladimo da Studena neće imati više od 10 žitelja starijih od 70 godina – poručuje nam mlađani Miloš na rastanku.
Razmišljamo, Studena je imala 1960. godine oko 600 žitelja, a 2020, biće oko 10-tak. Kuda ideš Srbijo, pitamo se. Odgovor svi znamo. Ćutimo.
Dušan Đorđević
Vrati se na kategoriju U fokusu
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije OK Radija.
